18.10.14

P(j)esme i čudesa


U ovom blogu ne pišem često, jer me pomalo nervira da se tu bavim introspekcijom i da pišem o sebi, znam da ti, čitaoče, voliš, e, pa, ne volim ja baš uvek.

Desilo se da sam počela malo da se vraćam nekim lepših književnim formama i da pomalo zavirujem u neke pesničke grupe, a sve je zapravo počelo od nekolicine pesnika koje sam upoznala opet u jednoj grupi, i tako se to zavrtelo. Kažem, počela sam da se vraćam, jer sam kao mlada pomalo pisala pesme, a ko nije ? Doduše, ja to više u prozi, za rimu nemam baš nekog dara, utoliko više cenim ljude koji njome vešto barataju. Upravo u tom smislu sad imam povod da ovde ne pišem o sebi, jeeeeeej, već da tekst posvetim nekom drugom.

Konkretno - mom fejsbuk prijatelju Nenadu Terziću, pesniku. Pardon, moj fejsbuk prijatelj se zove Nash Taylor, ali, ima on neki deal sa Nenadom Terzićem u smislu nekih podvojenih ličnosti, ništa čudno za nekog ko smatra da – život nije život bez čudesa.

Pametniji i poeziji vičniji ljudi od mene su rekli da o Nenadovim pesmama nije potrebno govoriti, jer njegova poezija sve sama kaže kada se pročita. Počev od toga da je rođen, a da ga ništa nisu pitali, bez njegovog plana, tu i tu, tad i tad.

Ja ću ipak, kao poznata brbljivica, reći da sam u njegovim pesmama najpre (tako sam ih nekako postupno otkrivala) pronašla fenomenalne aperitive, koji te mimo tvoje volje teraju da trkneš do frižidera. Za nekog ko je kao dete mrljavio u jelu (i o tome ima pesma), Nenad je izrastao u gurmana par ekselans. Sarma, čvarci, ajvar, pečenje, pobuna protiv zdrave hrane, i da ne nabrajam dalje, već sam ogladnela, on od jela pravi istinsku – poeziju!
Zatim su tu pesme pisane o deci ili za decu. Neke naizgled obične situacije pretvaraju se u mini-priče u kojima se veoma verno opisuju dečiji doživljaji tih situacija – pobuna protiv budilnika, strpljivo cupkanje dečaka ispred kupatila dok sestra sređuje frizuru, a dečak se pita hoće li on zbog toga i u petnaestoj nositi pelene, ushićenost devojčice koja žuri kući da javi tati da je dobila prvu peticu, i to iz matematike, pesma malog, a oštroumnog Cige koji shvata da poslovice nisu baš i – doslovice, jer same sebe umeju da pobiju, i još mnogo pesama o školi, o odnosu prema roditeljima, o raznim dečjim dilemama. Ovakve pesme može da napiše samo neko ko je sasvim izvesno odbio da ikada potpuno odraste, nama na radost!
 Pesama o deci ima veselih, vedrih, ali ima i ih teških i tužnih, jer ni dečija sudbina nije uvek laka, i Nenad ne zaboravlja upravo tu decu koju život nije štedeo. Bojana, Peko, Sneška, Lujo, tragične sudbine tih mališana ne mogu da ne izmame suzu… Dalje sam otkrivala još pesama i shvatila da se Nenad podjednako umešno bavi i  veoma ozbiljnim temama. Ređaju se pesme poput „Ne pitaj“, tipično muška, - kad sam mračan pusti me da to odbolujem sam, „samo me zagrli i mudro šuti“, „Ni da se sjeti“, o jednom vrlo specifičnom nedostajanju uslovljenom novim tehnologijama, „Oproštaj“, pesma u kojoj čovjek na prvi pogled pomisli da se radi o rastanku između mladića i devojke, ali ako se malo bolje udubi, shvati da je pesmu pisao roditelj, brižan, ali svestan da mala ptica mora jednog dana raširiti krila – odleteti iz gnezda. Pesme – tuge, melanholije, ljubavne čežnje.

A u svakoj od pesama – život. Pesme o zimi, pesme o selu, pesme o zimi na selu, pesme o voću, o životinjama, o dečjoj ljubavi prema vernom ljubimcu... Život viđen iz raznih uglova, doživljen raznim emocijama.
Odrasla sam uz stvaralaštvo Branka Ćopića. Nenadove pesme su mi poput nekog modernijeg ćopićevskog rimejka.

Ima još nešto – on jako lepo piše i priče. Samo, Crnogorac je to… « A da pušti, jadna, polako, ima vremena ». Ostaje nam da čekamo…Zasad je svetlost dana ugledala zbirka pesama. Sigurna sam da će je rado čitati i manja, i veća deca.  Ko poželi da njome obogati svoju biblioteku, neka klikne na ovaj link, i sve će mu se kasti samo. 



1 коментар:

Nataša by heart је рекао...

Da, zahvaljujući grupama i tebi, jer si me upućivala na iste, znajući da volim poeziju i da je i sama pišem, otkrila sam pesnika o kome pišeš u ovom postu.
Da stvar bude zanimljivija, pesnik je rođen u gradu u kom sam i ja rođena i čije ime je utkao u svoje rime.

Čitala sam njegove pesme i rado bih ih preporučila, jer govore o životu, teškoćama, ali na duhovit i vedar način, optimistički. Pa, ako se neko i rasplače zbog, recimo, Sneške i suncokreta, to neće biti ona teška suza, jer, će pesnik led zbog očevog odlaska otopiti rečima koje govore da nema početka bez nekog kraja.

I kao što suncokret uvek traži sunce pogledom, tako i život ide. Malo gorak, malo sladak... Uostalom, najbolje je pročitati njegove pesme i doneti sopstveni sud.