Neko je teško vreme, oblačno, nemam vazduha. Spavala bih i ne bih. Radila bih i ne bih. Kafa se ohladila, ispijam ostatke, kuvala bih još, i ne bih.
Bio je Njujork, pa je bio Madrid, pa je bio London. Nepomična sedi u svojoj sobici negde na periferiji, negde u Srbiji, pa se za svoju kožu ne sekira, kako smo svi sebični kada frka nije u našem dvorištu! A negde tamo u Engleskoj neki policajci sprovode istrage, neki Muslimani se plaše, krivi, ne krivi, neki ljudi plaču, boluju, tuguju, padaju u depresiju.
Jedanaestog septembra 2001. sam putovala i ništa nisam znala do uveče. Sama u velikom evropskom gradu, prepuna utisaka, nisam ni stigla da se plašim. Narednih dana, bezlični glas u stanicama metroa je upozoravao da se prijavi svako parče napuštenog prtljaga. Tek što bi prestao, krenuo bi ponovo da recituje. A ja sam se vozila metroom, putovala vozom, šta ima veze, imam sedam dana samo za sebe, ako baš mora da se desi, šta ću...
Ipak, stalno sam imala osećaj da smo na ovom svetu kao muve. Kad negde kreneš, ne znaš da li ćeš stići tamo kuda si naumio. Kad pažnja popusti, neko uvek može neprimetno da spusti negde neki ranac, torbu, kesu, svi smo toliko zaokupljeni svojom malom ličnom stvarnošću da ne gledamo, ne primećujemo... Valjda neće sad, valjda neće mene...
Ipak, nekako tih godina nastade Nepomična. Nije ni to baš slučajno.
Putovala sam i ove godine, i nisam mislila ni na šta. Da ne beše epizode u kojoj su mom drugu uzeli makazice za nokte iz ranca na aerodromu u Surčinu, ne bi mi terorizam ni pao na pamet. Pa, uvek može da se sruši avion, sa terorizmom ili bez njega, šta sad, putovati se mora.
Ipak mi je veliki kamen pao sa srca kad sam, tri meseca kasnije, kročila iz fingera na pod surčinskog aerodroma.
Jer, koliko god smo humani i saosećajni, svi volimo SVOJ život više od svega. Pustićemo suzu, i bićemo žalosni, i obeshrabreni, i utonućemo u beznađe, zbog Njujorka, Madrida, Londona, Varvarina, Novog Sada, RTS-a, zbog svih nesreća na putevima raznim.
A onda ćemo pomisliti: i dalje sam živ(a). Šta da se radi...
Biti bespomoćan je veoma tužan osećaj.
Bio je Njujork, pa je bio Madrid, pa je bio London. Nepomična sedi u svojoj sobici negde na periferiji, negde u Srbiji, pa se za svoju kožu ne sekira, kako smo svi sebični kada frka nije u našem dvorištu! A negde tamo u Engleskoj neki policajci sprovode istrage, neki Muslimani se plaše, krivi, ne krivi, neki ljudi plaču, boluju, tuguju, padaju u depresiju.
Jedanaestog septembra 2001. sam putovala i ništa nisam znala do uveče. Sama u velikom evropskom gradu, prepuna utisaka, nisam ni stigla da se plašim. Narednih dana, bezlični glas u stanicama metroa je upozoravao da se prijavi svako parče napuštenog prtljaga. Tek što bi prestao, krenuo bi ponovo da recituje. A ja sam se vozila metroom, putovala vozom, šta ima veze, imam sedam dana samo za sebe, ako baš mora da se desi, šta ću...
Ipak, stalno sam imala osećaj da smo na ovom svetu kao muve. Kad negde kreneš, ne znaš da li ćeš stići tamo kuda si naumio. Kad pažnja popusti, neko uvek može neprimetno da spusti negde neki ranac, torbu, kesu, svi smo toliko zaokupljeni svojom malom ličnom stvarnošću da ne gledamo, ne primećujemo... Valjda neće sad, valjda neće mene...
Ipak, nekako tih godina nastade Nepomična. Nije ni to baš slučajno.
Putovala sam i ove godine, i nisam mislila ni na šta. Da ne beše epizode u kojoj su mom drugu uzeli makazice za nokte iz ranca na aerodromu u Surčinu, ne bi mi terorizam ni pao na pamet. Pa, uvek može da se sruši avion, sa terorizmom ili bez njega, šta sad, putovati se mora.
Ipak mi je veliki kamen pao sa srca kad sam, tri meseca kasnije, kročila iz fingera na pod surčinskog aerodroma.
Jer, koliko god smo humani i saosećajni, svi volimo SVOJ život više od svega. Pustićemo suzu, i bićemo žalosni, i obeshrabreni, i utonućemo u beznađe, zbog Njujorka, Madrida, Londona, Varvarina, Novog Sada, RTS-a, zbog svih nesreća na putevima raznim.
A onda ćemo pomisliti: i dalje sam živ(a). Šta da se radi...
Biti bespomoćan je veoma tužan osećaj.
Коментари