2.10.06

Terms of endearment

Govorio je mnogo i dugo i često i glas mu je bio umirujući i zreo i otkud toliko mudrosti u njegovim rečima, otkud toliko tajni u njegovom uzdahu, a tako malo puta je tek prošao?

Rekao je da je i svetlo i mrak, da ne želi bol ni za jedno od nas.
Pričao je i istine, a i neke poluistine koje kasnije nikada nije poricao.
Bio je prijatelj, i dete, i roditelj, i zvezda vodilja, i ponor u koji se pada ali nekako meko, ipak su tu neke ruke da me dočekaju, ipak je tu neki osmeh, makar on bio osmeh broj ne-znam-ni-ja-koji iz dobro poznatog repertoara.

A onda više nije govorio ništa i na moje reči odgovarao sasvim drugačije do rečima, hej, pa ja sam već odavno zaboravila kako je to lepo, pa meni su krila odavno potkresana, a ipak sam umela, a ipak sam svojom glađu hranila njega gladnog, ipak sam umela i ja da budem i devojčica i žena, ipak je tako lepo i dirljivo osetiti nevinost dece koja se miluju u nečemu što, kao, s tim nema baš nikakve veze.

Jedan moj prijatelj mi je rekao da ima prijatelja negde gore koji sve stvari nekako uvek dovede na svoje mesto. I verovatno pošalje koga treba kuda treba.

Jer ako sam stajala na rubu ponora i nisam bila sigurna hoću li koraknuti napred ili nazad, sada sam se od ponora udaljila bar pola koraka.

Zato što jeste velika istina ono: all we need is... Iako baš i nje ljubav, ali izvesno na nju bar pomalo liči.

1 коментар:

Katja је рекао...

Odavno nisam neshto lepshe prochitala.