18.2.07

I am a rock, I am an island

Počeh ovde jutros da pišem, a već dva-tri dana jako ne volim sebe zato što se u tekstovima ovde ipak sve nekako vrti oko mog pupka, pa sam i izbegavala da pišem, sve čekajući da mi se pogled odvoji od dotičnog pupka. To se na francuskom zove nombrilizam, dobro, nombrilisme, od «nombril» - pupak.

A onda rekoh sebi – tja, ma nisam ništa gora od drugih, jer svi smo mi negde manje ili više nombrilisti, a i gde ću da se bavim sobom ako ne u ovom ličnom prostoru?

A onda opet rekoh sebi – a šta ćeš da i pišeš? Zar nisi postala stena, zar se nisi pretvorila u usamljeno ostrvo, zar nisi podigla nerazrušive bedeme sa izuzetno kvalitetnom zvučnom izolacijom, da se ne bi čulo kako iza njih vrišti gađenje?

Gađenje pre svega na sebe. Zbog toga što u ovim veoma zrelim godinama još nisam naučila zapravo – NIŠTA. A onda se na to gađenje nadoveže očaj što je sve upravo tako kako jeste, što MORAM da budem stena i ostrvo, jer će me inače skroz pojesti strahovi i bolovi.

Ne bi ničemu služilo da srušim bedem i da se vrištanje čuje. Povredila bih sebe, opteretila druge.

Tužno je ovo što ću napisati, ali je istina.

Ja ne verujem više nikome.

1 коментар:

Анониман је рекао...

Draga...nikome od nas nije sudjeno da bude sam...davno sam cula da je neko izjavio kako u svakoj sekundi naseg zivota postoji bar jedna osoba koja nas voli...
Neka i nasa svaka sekunda bude ispunjena ljubavlju prema drugima...
Savrseno razuemem o cemu govoris, ali se ponekad pitam gde nas vodi nase nepoverenje i da li time samo svesno ili pak nesvesno unistavamo svoje sanse...
Ponekad je potrebno zaigrati ruski rulet bez straha...
A.