13.8.07

Prekretnica

Možda je došlo vreme da i ja konačno nešto naučim o životu i ljudima, kad već dosad nisam.

Izvukla sam se iz blata zvanog irc, izvukla se gotovo sasvim, ostala samo tamo gde neću biti na udaru trovanja, kuloarskih priča, svojih i tuđih frustracija, ugroženih večito napaljenih muškaraca koji se gotovo svi mogu svrstati u teoretičare i/ili drkadžije iza monitora, gde niko neće izazivati moje strahove ili bolove, niko neće buditi u meni pakost, jer sebe mrzim ako sam pakosna, otišla sam, ali sam ponela za sobom i sve ono dobro, a to su veze. I poznanstva, moram dodati iako ovo liči na intervencije pri zapošljavanju.

Nakon godinu dana isplivalo je jedno, mada sam ja to stalno znala, ali eto, sve velike životne lekcije moraju da se utvrde, ponove više puta.

Mogu da koračam životnim stazama, bile one stvarne ili „virtuelne“ sa ljudima koji su jaki u svojoj ljudskosti, a ljudskost podrazumeva i trenutke straha, slabosti i sumnji. Sa ljudima koji imaju petlju da budu ono što jesu, kako u stvarnom životu, tako i „na ekranu“. Ljudima koji ne robuju predrasudama i koji znaju sve i razumeju sve, iako to ne pokazuju uvek onako kako bih ja možda očekivala.

A šta su zapravo ta moja očekivanja drugo nego te iste predrasude kojih se zapravo gnušam? Pomislim – trebalo bi tako i tako, pa će biti tako i tako, jeste, kao, omatorila ja, sazrela, svašta naučila, biće upravo tako, a onda se ispostavi da se moje navodno unapred izgrađene pretpostavke ruše kao kula od karata jer hej, nisam ja popila sve znanje i iskustvo ovog sveta, zar sam to zaista tripovala?

Došlo je vreme da prestanem da stalno nešto premeravam i da svrstavam ljude u kategorije, a to sam činila, htela ja to sebi da priznam ili ne, čak se iz nekih tekstova ovde to jasno vidi. Došlo je vreme da koračam napred uz ljude slične meni i koje ću gledati kao slične meni, kao što sam ja slična njima – ljudska smo bića, to je suština.

I moram konačno da priznam da su mi zidovi od vrlo krhkog materijala sagrađeni. Štititi se moram, izvesno je, ali i jačati, jer od svega se neću moći skloniti.

I još nešto priznajem – i jačati je lakše kada postoji podrška. Uzajamna, jer ne umem da uzimam ako ne dajem. Snaga jeste u meni, ali ponekad je zaista teško iskopati je kada se čovek tvrdoglavo trudi da to učini sam.

Ne volim mnogo da gledam napred, u svetlu budućnost odavno ne verujem. Ali i ako gledam samo u trenutak sadašnji, u kome i dalje postoje i problemi, i tuga, i strahovi, i bolovi, vidim jedan osmeh u svom srcu. I on me hrani.

4 коментара:

kishni је рекао...

Ako ne gledas napred neces videti rupe na putu...neces videti da je neko vec pre tebe upao u rupu u koju ti potencijalno srljas...zasto je ne pokusati izbeci....
voleo bih jednom da napises o svom nicku...siguran sam da ima neko znacenje....
poz

Nepomicna је рекао...

Ako prochitas sve tekstove u blogu, shvatices mozhda... Mislim da ima jedan gde direktno pishem o tome, uostalom, pogledacu, pa cu ti reci.

kishni је рекао...

E dobro...nisam stigao da ih sve procitam....al jedva cekam

zelenavrata је рекао...

Nadalina moaaaaaaaaa, nisam te citala uopste, ja mislila tvoj blogcic spava, a ono ti pises:)
I, znas da znam o cemu pises, i znas da sam ponosna na tebe i srecna zbog tebe i........pretera ga sade:)
Kisssssssss Nadalina mojaaaaa:)