25.10.13

O lepoti prevođenja

Ne, danas neću o krvopijama koji ti uvale posao koji se inače radi u najboljem slučaju dva puna dana (a i to da ne mrdaš od tastature), da ga uradiš za nekoliko sati, kad se sve sabere i oduzme. I neću o tome kako ovde niko ne ceni kvalitet, bitno je da se nešto načuka, da se popune stranice, da stoji nekakav tekst na slajdu ispod slike, i bitno je da se ode na službeni put i da se tamo landara okolo, a prezentaciju će da prevodi rob - frilenser, koji je dovoljna budala da nasedne na foru "to je prezentacija, tri put po nekoliko slajdova, nema tu mnogo..." Ma da, dvadesetak strana sve ukupno, šta je to...

Danas neću o tome. Danas ću da iskažem svoju radost što se bavim prevođenjem. Divan je to posao. Možda će ti biti čudno, ali baveći se ovim poslom, zavolela sam pravo, građevinu, mašinstvo, vojnu industriju, medicinu i farmaciju, ali ove tri poslednje samo sa aspekta prevođenja, jasno! Jedino nisam uspela da zavolim žurnalistiku, al' i to znamo zašto. Ovde sam navela samo neke od oblasti sa kojima se najčešće srećem u poslu, mogla sam da pomenem knjige za decu, prehrambenu industriju, proizvodnju ambalaže...

Internet je danas prevodiocu osnovni izvor informacija, srećnog li vremena, poput detektiva ideš od guglanja do guglanja, od sajta do sajta, uporno tražiš rešenje pri kome će se sve kockice sklopiti, onda punog srca napišeš kako se vrećasti ekspander kaže vessie (bešika), pa se upiškiš od asocijacije i sreće (dobro, do te faze još nisam stigla, al' ko zna...) Pritom se boriš sa krnjim srpskim ili lošim engleskim koji treba prevoriti u pristojni francuski, ali to je lepa jedna borba, jer kad iz nje izađeš kao pobednik, ima li srećnijeg ljudskog bića od tebe?

Boriš se i sa policijskim (ili bilo čijim drugim) švrakopisima, ako prevodiš zapisnike o uviđaje, razne priznanice, pisma azilanata... Pritom se s jedne strane zabavljaš, a s druge ti bude malo tužno, kad saznaš, na primer, da su neki ljudi krenuli, bezbrižni i veseli, na godišnji odmor iz neke tamo razvijene Francuske, na primer, a onda su se skucali u nečiji blatobran u egzotičnoj za pravog Francuza Hrvatskoj (jer najčešće se ipak radi o ljudima iz bivše Juge koji dođu na odmor), pa im se odmor poremetio, a dobro je kad se sve završi sa lakšim ozledama i neznatnom materijalnom štetom, a dobro znamo da nije uvek tako.

Ili čitaš (pardon, dešifruješ) pismo Roma sa Kosova koji ubeđuje francuske vlasti kako njemu i njegovoj porodici tamo nema života, te su ih tukli, te su ih zastrašivali, te su im radili ovo ili ono, a niđe veze, nego 'oće brat Ciga sa hanumom i decom u količini od komada nekoliko, od tri do pet, malo na Zapad, pa kiti sitnu knjigu...

A pisma iz zatvora su uvek ista: uvukli me u loše društvo, smestili mi, jeste, kriv sam, evo, učinite sa mnom šta vam je volja, ja ću se ionako ubiti, proterajte me iz vaše prelepe zemlje ___________ (upisati naziv zemlje, dosad je uvek bila Švajcarska) zauvek, ali znate, ja kod kuće imam bolesno dete/ženu/majku (nepotrebno precrtati), razveden sam, moram da radim da bih plaćao alimentaciju, moja porodica ne može bez mene, nedostaju mi deca, molim Vas, gos'n sudijo, i tako dalje...

Mogla bih ja ovako do sutra, možda bude i neki drugi deo ove priče, ali je poenta sledeća: generalno u životu se i nisam nešto snašla, tako se potrefilo. Ali profesiju sam izabrala idealnu! I nikada ne bih ni želela, niti mogla da je menjam.

1 коментар:

Nina Gavrilović је рекао...

Svojevremeno sam prevodila neke laganije stvarčice za vrlo sitne pare. Sećam se kako sam se čudila koliko je prevođenje napornije nego što izgleda i kako se divim onima koji uvek nađu pravu reč za sve.

Možda grešim, ali iz ovog teksta mi se čini da je prevođenje vrsta avanture - eto divne profesije.

Mnogo mi je milo što se još neko bavi nečim što voli. Danas je to luksuz za nas koji ga baš i nemamo.
Samo napred, na svim jezicima sveta. :)