19.1.14

Poslednji voz za... Bukurešt

Nekako mi pade na pamet da bi bilo lepo da ti ispričam zašto toliko volim Rusiju, ili Ruse, ili ponešto od nje, a ponešto od njih, volim ih kao što se vole najrođeniji, znaš im mane, a opet ih voliš. Mrzim paranoidno-diktatorsku politiku, ma gde ona bila i sprovodila se, a tamo je vazda takva bila, od Staljina na ovamo, tako se meni čini, bila, i ostala. I danas, da, u vreme tzv. demokratije. To mrzim, bolje rečeno prezirem, a od društava pod takvim režimom zazirem. Ali zato mnogo toga volim, ali ti znaš da sam opširna, ova priča će imati nastavke, pa da krenemo redom.

Kad smo se vratili iz Pariza, krenula sam u školu "25. maj" (danas "Duško Radović") i tamo sam završila sedmi i osmi razred. I bila užasno nesrećna kad sam potom saznala da moram da idem u neku tamo Rumuniju, a tako sam htela da idem sa svojom generacijom u Devetu beogradsku! I plakala sam tog leta na Dunav stanici ulazeći u taj grozni voz koji će me odvesti u neki grozni grad, gde ne poznajem nikog.

A onda smo stigli i krenuo je neki novi život, kao već nekoliko puta dotad. Novi grad, novi ljudi, novi jezik. Preko leta sam učila ruski sa jednom simpatičnom starijom ženom, koja se zvala Valentina. Jer, tada se znalo - mi iz socijalističke Juge obavezno idemo u školu kod braće Rusa, izuzeci, koji su išli u američku ili "običnu" rumunsku školu, bili su retki.

Grad je jako lep, bio je tada, verovatno je i sada, o tome sam svojevremeno pisala u prethodnom blogu, i stavila jednu lepu fotografiju, a ovde ću staviti fotografiju naše ambasade:


U nekim zemljama u kojima sam živela, stanovali smo u ambasadi, jer su moji roditelji bili ona najsitnija boranija, vredna radnička klasa, vozač i kafe kuvarica ili spremačica, kako gde.

U Bukureštu nismo. Prvo smo stanovali u jednoj maloj, tihoj ulici, ne mnogo udaljenoj od ambasade, u malom stanu. Iza naše zgrade je bila i jedna rumunska škola, i ujutro bih slušala decu kako pevaju himnu pre početka časova.


Ipak, u ambasadi sam provodila mnogo vremena. I zato što su mi roditelji radili tamo, i zato što je tu živeo Miroljub, moj vršnjak, potom drug iz razreda, i zato što smo tu imali dopunsku nastavu prema programu naše škole, da bismo se posle, kad se vratimo u domovinu, lakše uklopili u dalje školovanje. U ambasadu je dolazila i gospođa Valentina da mi drži časove, ako se dobro sećam.

A onda je došao i prvi septembar i prvi put smo kročili u školu. Ona se tada zvala "Srednja škola pri ambasadi SSSR u Rumuniji". Valja reći da ruska srednja škola obuhvata i osnovnu i srednju, dakle, traje od prvog do desetog razreda, i deca, koja po pravilu kreću u školu sa sedam godina, fakultet upisuju već sa sedamnaest.

Na sadašnjem sajtu škole sam našla ovu sliku:


 Zanimljivo, ja je se uopšte ne sećam u snežnom izdanju. Pamtim samo obilje zelenila, klupe na kojima smo gluvarili, staklenu baštu, prostor ispred škole gde se svako jutro održavao zbor, takozvana linjejka (što inače znači lenjir, asocijacija je jasna) na koju nije smelo da se zakasni. Mi himne nismo pevali, jer nas je bilo sa svih strana, od Mongolaca do Kubanaca, a između deca iz svih zemalja socijalističkog bloka, uključujući i Nemce.

I tako, pođoh ja u školu, vratiše me u osmi razred, rekavši da ću se tako lakše uklopiti, da je u devetom gradivo ozbiljnije, da treba da naučim jezik...

Od naše dece su u osmi razred išli već pominjani Miroljub i još jedna nova devojčica, Goca, koja je živela u ruskom internatu (škola je bila na dnu jedne kraće ulice, a internat na vrhu), pošto je njen tata bio predstavnik Jugoslovenskog rečnog brodarstva i porodica joj nije živela u Bukureštu, već u Đurđu, za koji ne znam kako bih ga menjala po padežima, na bugarskoj granici. S druge strane granice je bio bugarski grad Ruse.

A onda se pojavio jedan visoki dečak plavih očiju, razbarušene pepeljastoplave kose, punih usana i očarajavajućeg osmeha.

Da me je tada neko pitao gde se nalazi škola "25. maj" u Beogradu, ne bih znala da mu kažem.

Ali, kao u dobrim serijama, ovde ćemo za danas stati. 

3 коментара:

dadadac70 је рекао...

Ideja sa memoarima je fantasticna. Mogla bi da je realuzujes.

Nepomicna је рекао...

Drugi deo je već spreman.

Negoslava Stanojevic је рекао...

jedva čekam