16.3.14

Bez naslova

Prošli put je bilo o igrama koje ljudi igraju.

Danas će biti o nečem malo težem za svariti.

Između ostalog, o nekim pukotinama koje je život u čoveku napravio.

Ne kaže se džabe da je neko "puk'o" ili "prs'o". Ima tu neke simbolike.

Ima nekih rana koje slabo zarastaju, kod dijabetičara, na primer. Dok su žive, peku jako, i čoveka boli, al' se postepeno na taj bol navikava i kad rana počinje da srasta, čoveku čudno, pa počne po njoj da kopa. Da svesno skida slojeve kraste, da bi opet došao do žive rane, one koja peče i boli, na koju je navikao. Jer mu je to pečat i usud.

Ima tih pukotina koje je život ljudima naneo, ali su one nevidljive. A opet, neke su uže, neke šire, neke brižljivo čuvaju bolove besove strahove sumnje, iz nekih se sva ta žuč lakše i brže izlije, sve zavisi od toga koliko je i kome ili čemu čovek izložen ili se svesno izloži.

E, to svesno izlaganje je najgore, ali bili su ovde neki preludijumi na tu temu, da se sad na to ne vraćamo.

Ima i tih raznih šifri i simbola u komunikaciji među ljudima, nije džaba smišljen izraz "govor tela". A šifre i simboli daju prostora slobodi tumačenja. Što nas opet vraća pomalo i na one igre i na dobro poznato pitanje "šta je pesnik hteo da kaže". I sve je to neka zaštita, jer svako kaže ono što u datom trenutku želi, može, sme, ili mu se u tom trenutku učini prikladnim. Ali - što više šifri i simbola, to veći prostor za moguće nepravilno tumačenje.

I tako onda neka pukotina privuče drugu, ili neka snaga privuče drugu, ili neka snaga privuče neku slabost, il' obrnuto. Ima svačega na ovom ne tako crno-belom svetu, rekoh već jednom da su boje i nijanse brojne. I onda se dogode razna spajanja, trenja, varničenja, otvaranja/zatvaranja, spuštanja/podizanja visećih mostova na bedemima, povlačenja rakovskog tipa - korak napred, nazad dva, a sve kroz neko štekovanje, šifrovanje, mož' da bude, a ne mora da znači, neko se otvori više, neko manje, pukotine se šire ili skupljaju, i znaš da moraš da budeš jak/a i "iznad", a ti u stvari prepun/a tog emocionalnog gnoja koji kreće da se izliva kroz pukotinu, kao što se pomalja živa rana kad se guli, kako prethodno ispričah.

I onda se desi da se šifre i simboli odbacuju jedno po jedno, i nenadano, neka topla svetlost odagna demone. Topla jer ide iz srca, svetla jer ide iz duše. I nema više ni gnojeva ni bolova dok je svetlost jaka, kad god je jaka.

Neka li počne samo da tinja, eto demona nazad. Nagrnu svom silom. Šibaju kroz pukotinu i traže svoje pravo. I onda se izliju zagade pokvare prekinu unište pobede, jer su mnogo jaki. Ugase svetlost, da se spolja ne vidi. Puste živu ranu da pulsira punom snagom, tako navikla.

Ali, u jednom se prevare. Svetlost je topla jer je iz srca, svetla i čista jer je iz duše. I tamo, unutra, ona sija i dalje. I džaba demonima njihova zla sila - unutra. Unutra "ona čudna svjetlost sja i dalje" , lepo je to rekao Jesenjin.

Sija i svetli, da uspava demone. U tišini.


10 коментара:

Peđa Đurović је рекао...

U jednom prilično dugom periodu svog života borio sam se sa tim demonima o kojima pišeš uz pomoć alkohola. Napiješ se, okreneš brigu na veselje, i jedini problem koji poznaješ je kada nestane pića, pa te mrzi da ideš do prodavnice. I što su jači demoni bili, to su veće količine vinjaka bile potrebne da se povratim u neku prividnu ravnotežu. A to je bilo sve, samo ravnoteža nije.

Da ne bih razglabao dalje o sebi, da pokušam da izvučem pouku, iako si je ti savršeno dobro definisala u poslednja dva pasusa. Spoznaš tu svetlost u sebi, i postaneš svesna da je ona upravo iz navedenih razloga jača od svih sila mraka, i onda se jednostavno izmakneš. Ne kažem izdigneš, jer bi to otvaralo put sujeti, stavljanje sebe u uzvišenu poziciju. Izmakneš se, i obasjana unutrašnjom svetlošću nastaviš da živiš svoj život. Na način na koji sama izabereš. A sve one koji donose mrak pustiš da se batrgaju u svojim kaljugama. Ne treba im pomagati jer im pomoći ne možeš, ne mogu to ni sami, ali im ne treba ni odmagati, sami su sebi dovoljna kazna. I odmaganje bi učinilo da svetlost u tebi ne bude toliko topla.

Nisi mala, sve znaš, a i posle ko zna koliko vremena si razumno to sve povezala u celinu.

Nepomicna је рекао...

Samo u jednoj stvari si pogrešio - i mrak, i demoni su SAMO moji.

Marina Majska је рекао...

Nado,skidam kapu. U poslednje vreme otvorila si nekoliko jakih tema i samoispitivanja, ali ovaj me posebno raduje, jer nosi svetlost i nosi jednu poruku, meni barem, da je došlo vreme za buđenje, za ono što je Mika govorio - jedan korak van sebe vreti više nego hiljadu koraka u sebi... Ovaj je divna svetlost koja nama iz ovog teksta izbija, kao što ti znaš koja je to divna svetlost krenula da uspavljuje tvoje demone...

Nepomicna је рекао...

Divna svetlost, Merima, smo mi svi zajedno kad uspemo da potisnemo/pobedimo demone. Možeš to tako da posmatraš.

Negoslava Stanojevic је рекао...

Ovo je toliko jaka priča i ja za nju nemam... odgovor komentar, reč-i. Slažem se sa Merimom i... pošsto sam nas, sve tri, spojila u svom tekestu večerašnjem, neka on bude i moj odgovor. Inače zanemeh.

labilna је рекао...

Utepavam tuđe demone nepovratno.

Šifra: Jeftinoća živa

labilna је рекао...

Pu jebemti! Gde ti je RSS dovod, praćenje komentara, prijava na emaJl.... ooooooo al ću da te bijem! :*

Nepomicna је рекао...

Labilčice, iz opravdani razlozi (posla preko glave)ne mogu to narednih dana, al' će bidne uskoro, obećavam!

Snežana Maricic је рекао...

Upravo tako se osećam...prsla sam. Mislim da se od nekih stvari nikada neću oporaviti, čak i kad ta svetlost dođe, ako dođe. Uteha su mi moji virtuelni prijatelji.

Nepomicna је рекао...

Neno, pročitaj kraj :o)