Pričaj mi o....

Danas su mi tražili da napišem priču o ljubavi. Meni... Eh... Nije važno zašto, nebitno za priču.

Drugo je bitno. Bitno je da shvatiš da si, uprkos već nekim ozbiljnim godinama, i dalje mnogo glup(a).
Da ne učiš ništa iz svojih životnih lekcija, to jest, naučiš ti, čak to lepo izložiš, ovde ili drugde, al' opet se ponašaš po starom. To jest, izlažeš se opasnosti da porušiš bedeme.

A to ti je mnogo zajebano, ja da ti kažem. Jer čim bedem makar i napukne, kako napisah jednom na drugom mestu, krenu da isplivavaju demoni, nesigurnost i strahovi.

I lepo znaš da srljaš i da ćeš opet zbog nečeg da se ždereš, a šta ti to treba? Bedemi jesu i tamnica, ali i zaštita.

I kad već znaš da tvojim umom gospodari strah, odavno crnim po belom napisano i pečat udaren, kud srljaš, aj mi reci? (To ja sad kao sama sebe pitam, a možda i tebe, i nju, i njega, i mnoge od nas).

Brčkaj se u svom plićaku, gde je bezbedno. Ne roni u dubokim vodama, možeš se udaviti. To ako hoćeš da sačuvaš ono malo duševnog mira što ti je ostalo.

Hrabrim roniocima svaka čast, al' ja nisam taj slučaj. I mnogo mi smešno kad mi ljudi kažu da sam jaka. Il' je možda moja snaga u tome što priznajem da sam slaba? Nisam pametna.

Uglavnom, neka sam i slaba, al' sam bar iskrena. Nadam se, s merom, u smislu da se ne može sve što misliš uvek svakome reći. I nisam licemerna, toga se gadim. I nikad ne bih svoju grešku svalila na drugoga. A evo doživeh nedavno da gledam kako se neka tamo, inače prividno mnogo fina, pravi luda i drugog proglašava odgovornim za neki navodni nesporazum, a nije bio nesporazum, već je ona, ta prividno fina, jela ono što se ne jede, iz samo njoj znanih razloga, al' nikako to ne bi naglas rekla. I onda licemerno i sa osmehom baca loptu krivice u polje "protivničke strane" koja, sirota, nije ništa skrivila.

A istina se nekako uvek sazna. Međutim, kad ti iskustvo kaže da treba biti oprezan jer si se ti, ili neko drugi, opekao/opekla na vruće mleko više puta, onda se i tebi signalne lampice pale i kad možda ne treba, kad jogurt piješ. I onda ti ispadneš grbav(a) i sam(a) sebi smešan/na.

A sve to se dešava kad zaroniš bar malo u dubinu. I onda te muče nemiri jer si slab(a) i prestrašen(a) i sticajem okolnosti nepoverljiv(a), a dobrih ljudi ima, sigurno, i ne malo.

Zato ima ona kratka engleska: when in doubt, don't. Kad si u nedoumici, nemoj. To pokriva mnoge stvari.

I tako ovde nisam pričala o ljubavi,  nego o (ne)poverenju, (ne)sigurnosti, strahu i licemerju.

I o bezbednom plićaku, o površini. Neka bedema, i neka budu čvrsti. Uvek se vremenom ispostavi pred kim mogu da se sruše, ako bi tako nešto nastupilo. Ali u međuvremenu, ne treba dozvoliti ovim nabrojanim osećanjima i pojavama da te žderu. Nego lepo u plićak, pa i sa šlaufom, ako treba.

Možda ovo zvuči kao pametovanje, al' ja sam u stvari samo utvrđivala gradivo. 

Коментари

Maki каже…
Draga Nado, meni ti se dešava po periodima, koji se smenjuju: Onaj kad se brčkam u plićaku srećna (u svom spokoju) i nesrećna (jer sam sama), sa onim kada sam srećna jer nisam sama i nesrećna (jer su međuljudski odnosi komplikovani, a mi skloni da uvek očekujemo previše). I tako... iz jednog u drugi period, uvek srećna i nesrećna. Valjda to tako treba, jer je čovek prokleto nezadovoljan kako god da je.
Makica
OljaKa каже…
Ako si mislila na bedeme kao zaštita od onih koji su nas više puta za*ebali u životu, njih treba stalno učvršćivati, ali ako si mislila na bedeme koji nas štite od straha od života, e tu bi valjalo popustiti. Sad, ima bedema, raznih i svaki je na svoj način i naša granica tj. sputava i nas same, a to, skromno razmišljam, nije uvek dobar izbor, jer ako se kaže; Ko ne rizikuje, taj ne dobije, onda stojimo u mestu, jel da? Mada, i to sa nedoumicom....nije da nije.
Nada Đurović каже…
Moraću prestati da pišem ovaj blog, jer očigledno pišem nejasno, već je to rečeno ovde u komentarima.

Maki, nije ovde reč o tome dal' sam sama ili s nekim. Ja sam obuhvatila ljudske odnose u mnogo širem smislu, a pogotovo u onom delu o licemerju. To ti je ono kao kad u štampi ili na TV-u najavljuju da su scene uznemirujuće, pa to nikad ne gledam. Dakle, treba da izbegavam sve što me može uznemiriti. A samim tim, ovde odgovaram i Olji, izbegavam i sam život,a to da stojim u mestu je jasno, pogledaj adresu bloga (nastalog pre više od 7 godina).

A inače, Maki "biti s nekim a biti nesrećan jer su međuljudski odnosi previše komplikovani", u takvom slučaju je opet bolje biti sam, bar za mene je bolje i spokojnije.
Jaca каже…
Ključ takvih razmišljanja, ali i takvog delovanja svakako leži u ovim rečenicama koje si napisala:
"Uglavnom, neka sam i slaba, al' sam bar iskrena. Nadam se, s merom, u smislu da se ne može sve što misliš uvek svakome reći. I nisam licemerna, toga se gadim. I nikad ne bih svoju grešku svalila na drugoga."
Samo nastavi da pišeš na radost svih nas koji misle da bi bila velika greška ako bi prestala.
Анониман каже…
To je kao što kažeš kad osetiš nedoumicu ne moj, to je prvi signal naše podsvesti ili ti intuicije. Sve dok sam se borio i dobrim delom izborio sa slabostima pa i na svoju štetu donekle - DESILA SE PROMENA. I sad je već druga priča. Ali uvek ostaje ta sumlja i nesigurnost neka u sebe, pa bar malo ili treba još rasti i razvijati se. Možda smo mi ljudi slaba bića, a to ne priznajemo. Mada kad te teška artiljerija ožeži ojačaš i to dobro ali lud/a ne moj biti!
Nada Đurović каже…
Hvala i dobrodošao, uzvratila sam posetu i uvrstila "Kutak ljubavi" u linkove
Negoslava каже…
Vrati me na ovaj post, u kojem se nisam oglasila, a tada nisam bila u ovolikoj gužvi. Na prvo čitanje, sećam se, dotaklo me... Brčkaj se u svom plićaku, gde je bezbedno. Ne roni u dubokim vodama, možeš se udaviti. To ako hoćeš da sačuvaš ono malo duševnog mira što ti je ostalo.- ali onako, bašbaš razbudilo.
A sad, pravo da ti kažem, stoji i to, al i gotovo iz svakog sledećeg pasusa po koja misao. Kolko da me podsete na stvarnost. I kolko da..zabole il nateraju na razmišljanje. A sad idem da dočitam onj taze tekst.