5.4.14

Još jedan tekst bez pametnog naslova

Eh... Otišlo sve u... da ne kažem... Shvatih da sam počela da pišem sa zadrškom. A čim pišem sa zadrškom, to više nisam ja, a onda je već to pomalo šminka i falš. A to nije to.

A opet, ovo je ono od onih bescigarnih jutara (a onda ni kafu ne kuvam, kakva je to kafa bez cigara, kad malo bolje razmislim) kada bih dosta toga mogla da lanem, a neću. To bih uradila ranije, dok sam živela u uverenju da su sve oči koje čitaju ove tekstove dobronamerne. Pošto sam, na svoju veliku žalost, shvatila da to nije tako, onda mora zadrška. U kojoj ja nisam ja, ili ne sasvim ja.

Mogla bih o tome kako se najviše od svega gnušam kad neko potcenjuje moju inteligenciju. Aman, dobri ljudi, nisam baš sasvim od juče, il' što bi rekli Francuzi, nisam pala s poslednjom kišom. Naivna sam samo kad pustim da u meni preovlada dete, očarano čudesima, otvorenog srca, ali onda ni ne smeta da budem naivna, i treba da budem, znam da ću negde iza nekog ćoška dobiti po prstima il' po nosu, al' svesno verujem u ono u šta želim da verujem, dok se ne dokaže suprotno. Ali kad se neki, u želji da me potpuno bezrazložno diskredituju ili obore na zemlju, služe izrazito providnim sredstvima, e, ta rabota im ništa ne valja, moraće malko lukavije da smišljaju.  

Na ovo bih mogla da nadovežem i to da postoje ljudi koji uvek nalaze krivicu u sebi i oni kojima je uvek neko drugi kriv za vlastiti neuspeh. Ja često za sebe znam da kažem - sama pala, sama se ubila.  Na žalost, brojni su oni koji ni za živu glavu ne bi priznali krivicu ili odgovornost za svoj neuspeh, već im je kriva država koja im ne daje posao, doktor koji čeka kovertu, nastavnik koji se navrzao na njihovo mezimče, i tako dalje, i tako bliže... 

Pade mi na pamet ona narodna "strada ni kriv, ni dužan". Možeš ti biti čist(a) kao suza, ako te neko proglasi krivim, onda si kriv(a) i tačka.

Ali dosta sam o tome. Tek sad vidim koliko je bitno da sebe sagledam onako kako me vide drugi, meni se tek sad širom otvaraju oči i shvatam šta znači okruženje, sredina, mentalitet, i vidim gde sam u svemu tome, ali nije opet uzalud ona narodna "da su mi one godine, a ova pamet". Pre bih rekla - ovo iskustvo, jer mi pamet često zakaže. I nedostaje mi borbenosti, upornosti, to bih volela da imam, a možda malo i lukavstva, a opreza svakako. Lukavstva ni ne želim da imam, a u suštini ni opreza, jer ko ne rizikuje, ništa ni ne dobija, i neka znam da ću posle bolovati, pa, neka bolujem, živa rana i tako mora da se održava živom, već sam o tome ovde pisala. 

Ne bih sedela u svom samonametnutom zatvoru i životarila, već bih živela negde na nekom moru, najradije u Brazilu, kad bi moglo, bavila bih se istim ovim čim se bavim i udisala život punim plućima, okružena ljudima pozitivne energije, koji vole da pevaju i plešu i koji ti dobro misle. 

A da, i ovo - izmakla sam se malo i sa distance iščitala neke od tekstova napisanih u poslednje vreme... Pa mi nešto padaju na pamet mamci i pecanje, uuuuuuuuuuuuu, brateeee, kako je sve tu puno sublimiranih poruka... 

Pa eto, to bi bilo to, nađoše se i neke cigare, vreme ispovedanja je prošlo, treba rešavati tekuće životne probleme.

Ovaj blog će i dalje malo da spava, jer meni zapravo najbolje ide pisanje "iz dubine", a takvo mogu da podelim samo sa odabranima.

https://www.youtube.com/watch?v=csaUvkYOkLY

4 коментара:

Negoslava Stanojevic је рекао...

kako god, piši... pišeg zbog sebe i zbog onih koji vole da to čitaju, a oni drugi... uvek imaju mogućnost izbora

Nepomicna је рекао...

Upravo u tome i jeste problem, Nego, što imaju mogućnost izbora. A imam i ja, onako kako rekoh na kraju.

Rada72 је рекао...

Ja te čitam sve vreme :)

Snežana Maricic је рекао...

Slično razmišljamo. Ne umem da pišem, ali radim neke druge stvari, otuda dva bloga. No, u poslednje vreme ni to nisam radila, pa nešto napišem kad imam o čemu. Nama normalnima, svaki dan je sličan, ne umem ni da primetim temu za pisanje, osim kad je baš nešto posebno značajno.
Drago mi je što sam našla ovaj blog, lepo je ovde.