Пређи на главни садржај

Klackalica

Претражи овај блог

MUDROST

дана април 25, 2014

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Pesma koju slušam i kad je ne čujem.

Slika koju vidim i kad je ne gledam.

Reč, ta jedna reč koju mislim uvek,

A tako retko je izgovaram.

Nešto kao poezija

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

Популарни постови

Nas i Rusa trista miliona – prvi deo

Neki od vas znaju zašto toliko volim Ruse i Rusiju. U najosetljivijim godinama išla sam u (tadašnju) sovjetsku školu i družila se s decom iz zemalja bivšeg socijalističkog bloka. Zavolela sam svu decu, naročito rusku, školu, nastavnike, da,da, čak i njih. Jako sam patila kad je trebalo da se rastanem sa svima njima. Završila sam filološki fakultet,ali ruski mi je bio pod B, jer sam bolje govorila francuski i kao svaka lenština, izabrala lakšu varijantu. Na ruskom sam mnogo čitala, gledala filmove, slušala muziku, jedno vreme gledala njihov TV. I eto, prošlo je 40 godina, ja mislim da ruski sad govorim mrljavo (mogu da prevodim s ruskog skoro pa svašta, ali na ruski samo najjednostavnije stvari). Uopšte, mnogo volim i jezik i mentalitet i kulturu, posebno književnost. A i ovde uopšte vole Ruse. „Nas i Rusa trista miliona“, kažu i ponose se istom slovenskom osećajnom dušom. Posebno baš ovde, u Crnoj Gori. I sve je to sjajno. I istinito. Ali... Većina vas zna da imam poteškoće s

Svetliš suncem obasjana ponosito sred Balkana

Evo zemlje koja je nama, Jugoslovenima, zauvek ostala u srcu. Zbog očeve službe rođena sam u Bugarskoj. Svakih nekoliko godina bismo menjali zemlju boravka. U svakoj bih se adaptirala, naučila jezik, običaje, stekla prijatelje. I svaki put se vraćala u moju, jednu, jedinu Jugu. Kosmopolita, da, ali i zaljubljena u Jugoslaviju, da. Kako tada, tako i sada. Kad smo dolazeći na odmor iz Pariza prelazili granicu na Šentilju, drala sam se iz sveg glasa, na melodiju tada popularnog hita francuskog pevača Žilijena Klera “La Californie”, ja sam urlala “La Yougoslavie”, a srce mi je tuklo kao ludo, stigli smo u našu zemlju, našu Jugu. Danas je Šentilj u EU. Respect. Ali - i nebitno mi je. Depresija me je polako obuzimala još negde od tinejdžerskog doba, ali je počela da se manifestuje sve ozbiljnije krajem osamdes

Introspekcija - past perfect tense

Pročitala sam nedavno neku svoju odavno napisanu bilješku, iz vremena kad me je ego radio u mnogo širem opsegu nego sad. Kako me vide drugi, kako ja vidim sebe, pa mi je kao svejedno, pa sam autodestruktivna, pa staru keru ne moš novim trikovima naučiti itakoto, koga zanima, nek' čita, ja bih to sve rado ostavila iza sebe. Bila sam se prepustila flertovanju sa smrću i čekala da vidim ko će pobijediti. Neki meni bliski ljudi su mi pripisivali i "Kalimero sindrom". Ne. Nije meni niko kriv do ja sama. Sama pala, sama se ubila. Sad čitam i smiješna sam sama sebi. Na što mi sve to? U redu je da radim na sebi da bih pobijedila svoje strahove, prestala da ih zatrpavam hranom, ubijedim sebe da urnisana kičma nije još jedno upozorenje moje anksioznosti da je ona ipak jača (a i to ću znati za koji dan), smiješna sam i ovo što pišem, ali imam potrebu nešto da pišem, a kako rekoh nekoliko puta kroz statuse na fejsu, ljudi koje ja istinski zanimam su EKSTREMNO rijetki, a analize...

Омогућава Blogger