2.1.16

Poslednji voz za Bukurešt II



Zvao se Miša. Imao je 14 godina, kao i ja, ostali su imali ko 14, ko 15. Lude godine, magareće godine.
Zaljubila sam se do daske, odmah.  A njemu se dopala Goca, lepa crnka krupnih očiju, dugih trepavica, vragolastog osmeha. Svideo se i on njoj, ali je umela da se igra ženski mudro. Ja to nisam umela ni tada, niti ikada kasnije.
Nas nekolicina smo uskoro postali ekipa. Miša, Aljoša, Miroljub, Mongol Gansuh, Goca, ja, Dijana koja je oprobala sreću u američkoj školi, pa nam se ipak pridružila u ruskoj. Kasnije se pojavio Tolja. Svi smo između sebe bili ili parovi, ili najbolji drugovi, ili smo se bratimili. Moj pobratim je bio Tolja, a Miša mi je bio najbolji drug, a u trenucima kada bi ga Goca iz nekih samo njoj znanih razloga “držala na ledu”, on bi se okretao ka meni, ali, srcu ne možeš zapovedati, uostalom, meni je i tako bilo dobro, jer smo bili jako bliski. Zapravo, najviše vremena sam provodila sa Miroljubom, jer smo se družili u školi, van škole sa ostalima (u ruskom klubu uglavnom, gde sam odgledala sve one divne ruske filmove i gde smo imali razne priredbe), a i kod kuće.
A onda mi je tata pre nekoliko godina (više od šest, jer u junu je bilo šest godina kako mog tate nema) doneo novine na strani sa čituljama. Sa slike me je “gledao” Miroljub. Onaj moj, naš Miroljub. Drugar u svemu što proživljavaju tinejdžeri. Zajedno smo kupovali mamama poklone za Osmi mart, a on je meni kupio – prsten. Onako bez veze, a njegov tata nas je zadirkivao na taj račun, i govorio mojim roditeljima  kako će se po svoj prilici “oroditi”. Ćutala sam i bila tužna. Mlad čovek. Nemam pojma kako i zašto.
U prvom nastavku sam pomenula kako „smo“ kročili prvi put u tu školu. Jedna stvar me je jako radovala, a to je što ću ići u školu sa mojim batom (tad je još bio mali i bio je bata i nije mi govorio „Nadežda“ kad ga nerviram, u stvari, valjda ga tad nisam ni nervirala). Da smo ostali u Beogradu, ja bih krenula u gimnaziju, on u osnovnu. Ovako, išli smo zajedno u školu, a ponekad i iz škole, mada je on imao manje časova, pa je tata dolazio po njega ranije, a ponekad bi me i sačekao.  S njim u razred je išla Gančimeg, Gansuhova sestra, a u istom razredu je bio Edik, mlađi brat našeg drugara iz devetog razreda, Garika (koji je sa Mišom i Toljom svirao na školskim priredbama u grupi „Edeljveis“ pesme tipa: „Moj adres nje dom i nje uljica, moj adres Savijetskij Sajuz!“).
Edik bi najčešće istrčao iz škole prvi i kad bi video našeg tatu, povikao bi: „Pedja idjot!“ Prvi put se tata malo zbunio, ali je brzo shvatio da to Peđa u stvari ide, i da Edik ne misli da je on idiot.
Moja dobra drugarica iz razreda bila je Mongolka Bajarma. Ona je imala još četvero što sestara, što braće u školi. Nije mnogo izlazila, bila je fina devojčica sa pionirskom maramom oko vrata, u beloj bluzi, tamnoj suknji, a većina ruskih devojčica u celoj školi su imale prave „uniforme“.

Postojala je i stroža varijanta , bez kecelje, a haljina je bila crna ili braon.

U osmom razredu je „uniformu“ (ili kako oni kažu „formu“) nosilo po nekoliko devojčica i dečaka, iz SSSR, razume se. Ostali su se oblačili skromno, ali ipak „civilno“.


A onda su se pojavili Jugovići u farmerkama!!!! Ah, kakva pomama!!!! Donesite, bilo kakve, svetle, ne moraju da budu tada moderne zvoncare, bilo kakve, samo da su farmerke. Donosili smo im farmerke, cigaret žvake i  gramofonske ploče.
A te ploče... E, o tome ćemo u trećem delu. 

Нема коментара: