Pismo prijateljima

Dragi prijatelji,

rekla sam već odavno, a i ljudi koji me znaju to znaju, da mi je godinama život usmeren na kompjuter i na Net. O dobrim i lošim stranama Neta sam već ovde nadugačko. Jednom rečju, ima i jednih, i drugih, ali – pravi život je pravi život, ako hoće čovek da ga živi. Net je negde zaštita, negde način da iskažete ono što možda u pravom životu ne biste, lakše se otvarate, sad pričam samo o dobrom, jer pišem vama, prijateljima, onima koji to već jesu i u stvarnom životu od ranije, onima koje kao takve doživljavam ovde i koji su postali ili će postati i stvarni prijatelji, a i onima koji možda, sticajem okolnosti, to nikada neće postati u stvarnosti, ali to ne umanjuje na značaju našem osećanju istinskog prijateljstva ovde.

Neprijatelje ne smatram da imam, jer ih nisam zaslužila, pa i ako ih imam, njima ovde neću reći ni reč, jer nisu zaslužili.

I tako, nastade vreme kad sam reaktivirala ovaj blog i samim tim se malo aktivirala na fejsbuku, koji mi je dotle uglavnom stajao za povremene objave i za pregledanje tuđih.

I kako već rekoh jednom ovde, upoznah nove ljude, od kojih se neki presecaju sa nekim starim poznanicima, neki su skroz novi za mene, ili su bili, svi ćete se vi prepoznati, da ne dužim ni oko toga.

Bitno je čemu ste me naučili, a možda sam i ja vas nečemu naučila ili ću, a i vi ćete mene još, izvesno.

I bitno je to da u svom kolebanju da li da zapostavim fejs jer mi odvlači puno vremena, a i ume ponekad da pobudi neke moje osobine koje mi smetaju i koje me remete (čitaj – fejs generalno i ako mu se posvetim neumereno), ipak odlučujem da ostanem, umereno, zbog vas, prijatelja koje upoznajem, od kojih učim, koji me upoznaju i koji od mene uče. Da ostanem da, ali da svaki kontakt koji vredi i koji može da se pretvori i stvarni to i ostane ili postane, na ovom nivou da se zadržavam ne bih, ako ne moram.

Naučila sam da sam jaka, iako ja mislim da sam slaba, ili sam jaka u svojoj slabosti.

Naučila sam da sve mogu kad hoću. I hoću.

Naučila sam da sam neizdrž, a da je strpljen spašen.

Naučila sam da volim da filozofiram/pojašnjavam čak i kad je to suvišno.
Utvrdila sam već odavno naučeno, da moje "što na um, to na drum", nije uvek poželjno ni pametno, ako poštuješ onog drugog. Jesam ja takva po prirodi, ali s ljudima nekad moraš malo diplomatski, pa i s najbližima, koliko god to bilo teško. 

Naučila sam da sam dobar čovek, dobro, to sam znala, ima mnogo manje u meni lošeg nego dobrog, ali dobro je kad ti to kažu i potvrde prijatelji. Neki mi rekoše i da sam razumna. Dođu i ispričaju mi crtice neke svoje životne priče, i pitaju se ima li kraja zlu na ovom svetu?

Nema, na žalost. Priča koja mi je u kratkim crtama ispričana samo je jedna od klasičnih životnih priča u kojima dobar čovek, suštinski pun optimizma, doživi napade od zlih i/ili nesrećnih ljudi.

Nema kraja zlu, odgovaram na postavljeno pitanje. Ali, mnogo nas je dobrih i mnogo je dobrog, i ka dobrom se treba okretati. Kad imaš podršku dobrih ljudi, sve probleme je lakše prevazići.

I tako, dragi moji prijatelji, hvala vam što ste tu. Zahvaljujući vama vraćam se životu, radosti, bliskosti s ljudima. Svako od vas doprinosi u onoj ili ovoj meri da tako bude. A završiću standardno fejsovski:

<3 Nada

Natpis ukrala od Jovana Milanovića: