I opet, još jednom, trebalo je da znam...
Trebalo je, jer mnogo duže živim život, trebalo je ja da slušam razum i iskustvo, trebalo je da znam da ne kaže narod uzalud – što je brzo, to je kuso, trebalo je sebe da slušam, da budem odrasla, za promenu.
Trebalo je da ostanem iza svog zida, trebalo je da znam da koliko god je čovek iskren, nekad sam sebe laže, u želji da ne povredi onog drugog ili sebe.
A znala sam da ce scenario nekako biti isti, mogu samo biti varijacije na temu, i vodila sam s njim rat zapravo, oko toga da li će me želeti ili ne, i ja njega, na kraju krajeva... A stalno sam kroz sve što je rečeno prosto vapila da ne umre ljudskost, da ne nestane topline i srdačnosti, kako god bilo.
Zaboravila sam da dečacima zapravo treba žena, a ne prijatelj. I da love dok ne ulove, a onda izgore ili zato što su previše želeli da bude nešto što inače nije pod moranje, ili zato što je želja ipak mnogo jača sa druge strane ekrana ili telefonske žice...
Zaboravila sam da ce ljudskosti nestati isto onoliko brzo koliko se brzo rodila...
Ponela me njegova mladost i nestrpljenje. Neka. Ni za čim ne žalim, samo sam jako tužna zbog ćutanja. I pamtiću ga onakvog kakav je bio na rastanku, a ja tad nisam znala da je to konačan rastanak. Jer sam verovala u ljudskost. I uvek cu misliti ono što sam mu tada rekla, da ću moliti onog nekog gore, ako postoji, da mu samo dobro daje...
Trebalo je, jer mnogo duže živim život, trebalo je ja da slušam razum i iskustvo, trebalo je da znam da ne kaže narod uzalud – što je brzo, to je kuso, trebalo je sebe da slušam, da budem odrasla, za promenu.
Trebalo je da ostanem iza svog zida, trebalo je da znam da koliko god je čovek iskren, nekad sam sebe laže, u želji da ne povredi onog drugog ili sebe.
A znala sam da ce scenario nekako biti isti, mogu samo biti varijacije na temu, i vodila sam s njim rat zapravo, oko toga da li će me želeti ili ne, i ja njega, na kraju krajeva... A stalno sam kroz sve što je rečeno prosto vapila da ne umre ljudskost, da ne nestane topline i srdačnosti, kako god bilo.
Zaboravila sam da dečacima zapravo treba žena, a ne prijatelj. I da love dok ne ulove, a onda izgore ili zato što su previše želeli da bude nešto što inače nije pod moranje, ili zato što je želja ipak mnogo jača sa druge strane ekrana ili telefonske žice...
Zaboravila sam da ce ljudskosti nestati isto onoliko brzo koliko se brzo rodila...
Ponela me njegova mladost i nestrpljenje. Neka. Ni za čim ne žalim, samo sam jako tužna zbog ćutanja. I pamtiću ga onakvog kakav je bio na rastanku, a ja tad nisam znala da je to konačan rastanak. Jer sam verovala u ljudskost. I uvek cu misliti ono što sam mu tada rekla, da ću moliti onog nekog gore, ako postoji, da mu samo dobro daje...
Коментари