Kaže mi Katja da je šteta da pocepam i pobacam stare dnevnike. Ono jeste. Treba sačuvati bar neki trag... Sesti, pa par sati dnevno sažimati godine i godine pisanja u par redova u Word dokumentu. I svakako sačuvati onu prvu svesku, čije korice je dvanaestogodišnja devojčica prekrila isečcima iz časopisa za decu i omladinu, pa ih oblepila selotejpom.
Kasnije sveske sa običnom koricom od tankog kartona nisam ničim štitila, pa se neke raspadaju. Ili me zatekne kraj sveske leti, na selu, pa dok ne dođem do sledeće, pišem po papirićima.
Ima i rokovnika, među čijim stranicama je presovano cveće iz istog tog sela, gde sam kao dete i vrlo mlada devojka provodila lepe, dirljive i bezbrižne dane.
Tamo neću otići više nikada, mislim. Pa mi je onda tužno da kopam po uspomenama. A svaka stranica je uspomena na neko davno prošlo vreme, čekaj, kako davno, pa zar to nije bilo sasvim nedavno, šta se pa to toliko važno desilo u međuvremenu, kud odleteše sve te godine, zrelost je došla odjednom, lupila me pesnicom u grudi, boli, stalno boli, knedla u grlu stalno guši, a ja se pravim da mi nije ništa, super je meni, sveta sam videla, škole sam završila, u poslu sam dobra, ljudi kažu da sam simpatična, pametna i tako dalje.
Da. Super je sve to. Kad otvorim stranice starih dnevnika, sretnem se sa sobom raznih doba, nekad se više ni ne prepoznajem, zar je moguće da sam baš tako mislila i radila, jao, šta mi je to trebalo, baš sam bila smešna, glupa, nezrela...Stalno sam tražila neko svoje mesto ne u društvu čak, već u samom životu.
U krajnjem ishodu ga nisam našla.
U krajnjem ishodu sam se sakrila od života, jer me je od njega strah i ovo nije parafraza Viktorijine pesme već ono što stvarno osećam.
U krajnjem ishodu se osećam starom i pregaženom.
Pa zato, pošto nikad ne znam šta može da se desi, sve češće pomišljam da dnevnike uništim. Da zaštitim od nekih eventualnih radoznalih pogleda tu devojčicu, devojku, mladu ženu, koja se borila za to da jednostavno živi neki običan, normalan, prosečan život.
A onda posustala.
Zašto da neko, bilo ko, viri u moje srce?
Kasnije sveske sa običnom koricom od tankog kartona nisam ničim štitila, pa se neke raspadaju. Ili me zatekne kraj sveske leti, na selu, pa dok ne dođem do sledeće, pišem po papirićima.
Ima i rokovnika, među čijim stranicama je presovano cveće iz istog tog sela, gde sam kao dete i vrlo mlada devojka provodila lepe, dirljive i bezbrižne dane.
Tamo neću otići više nikada, mislim. Pa mi je onda tužno da kopam po uspomenama. A svaka stranica je uspomena na neko davno prošlo vreme, čekaj, kako davno, pa zar to nije bilo sasvim nedavno, šta se pa to toliko važno desilo u međuvremenu, kud odleteše sve te godine, zrelost je došla odjednom, lupila me pesnicom u grudi, boli, stalno boli, knedla u grlu stalno guši, a ja se pravim da mi nije ništa, super je meni, sveta sam videla, škole sam završila, u poslu sam dobra, ljudi kažu da sam simpatična, pametna i tako dalje.
Da. Super je sve to. Kad otvorim stranice starih dnevnika, sretnem se sa sobom raznih doba, nekad se više ni ne prepoznajem, zar je moguće da sam baš tako mislila i radila, jao, šta mi je to trebalo, baš sam bila smešna, glupa, nezrela...Stalno sam tražila neko svoje mesto ne u društvu čak, već u samom životu.
U krajnjem ishodu ga nisam našla.
U krajnjem ishodu sam se sakrila od života, jer me je od njega strah i ovo nije parafraza Viktorijine pesme već ono što stvarno osećam.
U krajnjem ishodu se osećam starom i pregaženom.
Pa zato, pošto nikad ne znam šta može da se desi, sve češće pomišljam da dnevnike uništim. Da zaštitim od nekih eventualnih radoznalih pogleda tu devojčicu, devojku, mladu ženu, koja se borila za to da jednostavno živi neki običan, normalan, prosečan život.
A onda posustala.
Zašto da neko, bilo ko, viri u moje srce?
Коментари