Posle nekoliko meseci vrlo intenzivnog četovanja (koje, je li, nema baš nikakve veze sa četama :P), došla sam do jednog zaključka - da bih sačuvala duševni mir (ili ono malo što mi je ostalo), neophodno je da:
- ne držim skriptu podignutu sve vreme dok sam konektovana na Internet, a to znači sve vreme dok mi je uključen kompjuter, a to znači sve vreme osim kad spavam.
- blokiram pvt. Vrlo bitan momenat.
- Gajim neke bliže kontakte isključivo sa ljudima sa kojima sam prešla iz "virtuelnosti" u stvarnost (pa ni u tom slučaju nije zlato sve što sija).
U suprotnom, kad se zagrebe ispod površine raznih kisseva, slapanja, lolanja i ostalih blesavljenja na javnim kanalima, pored mojih bolova, strahova i frustracija, energiju će mi crpsti i tuđi. Jer će mi se ljudi poveravati, a ja biti zbog toga ili dirnuta, ili tužna, ili iznervirana, ili dovedena u situaciju da prećutim ono što znam, iako znam, ili neću moći da odolim da se ne umešam tamo gde ne treba, iako znam da ne treba... Jer će mi se udvarati nabeđeni švaleri, a ja ću zuriti širom otvorenih očiju u ekran, ne verujući u ono što čitam - Bože, pa zar neko može da pomisli da sam toliko glupa da poverujem u ovo, ili - kako neko može da govori takve stvari kao dobro naučenu lekciju, da bude toliko hrabar zato što je zaštićen ekranom kompjutera, da bezglavo juriša tamo gde mu se ljudski objasni da ne treba da juriša, a opet će razgovor teći dalje, u mom pokušaju da shvatim šta se iza toga krije, pa će onda nekad iz nekog u trenutku iskrenosti provaliti ružna istina, ima li kraja ljudskoj destruktivnosti, koliko mogu da budu duboki i bolni nemiri ljudskog bića? I koliko je puno reči pogrešno protumačenih, i koliko je nerazumevanja, i koliko umeju da zabole oscilacije u ponašanju, čas sam najbolja i bez mene se ne može, čas pak natrčim na one zatvorene kapije iz prošle priče, iako su se za mene bile širom otvorile. Naravno da za sve postoje objašnjenja, ali ja za njih nemam ni volje, ni snage, a ponekad ni mogućnosti. I onda ispliva sasvim prosto pitanje - šta to meni sve treba?
I odgovor je vrlo prost - ništa to meni ne treba. Rešenje je, dakle, sadržano u tri gore navedene stavke. Za bliže kontakte postoje telefoni, susreti, u najboljem slučaju MSN, kome sam verna već tri godine i koji mi je sasvim dovoljan za neku komunikaciju "u dvadeset prstiju".
I naravno da ću i dalje na javnim kanalima pevati, menjati nickove, sjajno se zabavljati slušajući bućkanje nekih kamenčića i neke lepe pričice i pesmice za decu, na javnim kanalima smo često deca, bebe, mame, tate, seke, bate, tetke, strine, Indijanci i tužibabe koje love zerca, ili ne love ništa, jagnjići i pilići, na javnim kanalima će nas obožavati ili će umirati od smejanje, a zašto da mrem kad se plašim groblja, i dalje ćemo se kickati iz ljubavi i slapati iz zabave, i dalje ćemo se dovikivati nadajući se da će nas onaj drugi bolje "čuti" ako mu nick ispišemo sa dvadeset samoglasnika na kraju, a znamo da tek tada ne može da nas "čuje", jer mu/joj neće zvoniti skripta...
Kud idemo, ljudi, ej?
- ne držim skriptu podignutu sve vreme dok sam konektovana na Internet, a to znači sve vreme dok mi je uključen kompjuter, a to znači sve vreme osim kad spavam.
- blokiram pvt. Vrlo bitan momenat.
- Gajim neke bliže kontakte isključivo sa ljudima sa kojima sam prešla iz "virtuelnosti" u stvarnost (pa ni u tom slučaju nije zlato sve što sija).
U suprotnom, kad se zagrebe ispod površine raznih kisseva, slapanja, lolanja i ostalih blesavljenja na javnim kanalima, pored mojih bolova, strahova i frustracija, energiju će mi crpsti i tuđi. Jer će mi se ljudi poveravati, a ja biti zbog toga ili dirnuta, ili tužna, ili iznervirana, ili dovedena u situaciju da prećutim ono što znam, iako znam, ili neću moći da odolim da se ne umešam tamo gde ne treba, iako znam da ne treba... Jer će mi se udvarati nabeđeni švaleri, a ja ću zuriti širom otvorenih očiju u ekran, ne verujući u ono što čitam - Bože, pa zar neko može da pomisli da sam toliko glupa da poverujem u ovo, ili - kako neko može da govori takve stvari kao dobro naučenu lekciju, da bude toliko hrabar zato što je zaštićen ekranom kompjutera, da bezglavo juriša tamo gde mu se ljudski objasni da ne treba da juriša, a opet će razgovor teći dalje, u mom pokušaju da shvatim šta se iza toga krije, pa će onda nekad iz nekog u trenutku iskrenosti provaliti ružna istina, ima li kraja ljudskoj destruktivnosti, koliko mogu da budu duboki i bolni nemiri ljudskog bića? I koliko je puno reči pogrešno protumačenih, i koliko je nerazumevanja, i koliko umeju da zabole oscilacije u ponašanju, čas sam najbolja i bez mene se ne može, čas pak natrčim na one zatvorene kapije iz prošle priče, iako su se za mene bile širom otvorile. Naravno da za sve postoje objašnjenja, ali ja za njih nemam ni volje, ni snage, a ponekad ni mogućnosti. I onda ispliva sasvim prosto pitanje - šta to meni sve treba?
I odgovor je vrlo prost - ništa to meni ne treba. Rešenje je, dakle, sadržano u tri gore navedene stavke. Za bliže kontakte postoje telefoni, susreti, u najboljem slučaju MSN, kome sam verna već tri godine i koji mi je sasvim dovoljan za neku komunikaciju "u dvadeset prstiju".
I naravno da ću i dalje na javnim kanalima pevati, menjati nickove, sjajno se zabavljati slušajući bućkanje nekih kamenčića i neke lepe pričice i pesmice za decu, na javnim kanalima smo često deca, bebe, mame, tate, seke, bate, tetke, strine, Indijanci i tužibabe koje love zerca, ili ne love ništa, jagnjići i pilići, na javnim kanalima će nas obožavati ili će umirati od smejanje, a zašto da mrem kad se plašim groblja, i dalje ćemo se kickati iz ljubavi i slapati iz zabave, i dalje ćemo se dovikivati nadajući se da će nas onaj drugi bolje "čuti" ako mu nick ispišemo sa dvadeset samoglasnika na kraju, a znamo da tek tada ne može da nas "čuje", jer mu/joj neće zvoniti skripta...
Kud idemo, ljudi, ej?
Коментари
A ima sve svoje...