Danas je neki blesav dan skroz. I sutra će biti težak, ako ništa drugo, noćas neću spavati jer moram da pokušam da uradim što više posla, opet sam bila lenja, opet sam se razvlačila, opet sam odlagala za sutra, to se na romanskim jezicima zove prokrastinacija, danas ja proveravala slučajno.
Ovih dana se sličice mog života smenjuju munjevitom brzinom, ne, ne kao onda kada se pada sa desetog sprata, ne daj Bože, nego krenulo neko ludilo, utisci, emocije, otvaranja i zatvaranja, pa onda posao, pa opet moje razvlačenje, ali ipak se nekako prosto neosetno iz mog takozvanog neživota vraćam u život, krajnje je vreme, čini mi se...
Valjda ću uspeti. Nadam se tome. Zbog svetla...
Jer iza duge ima jedno svetlo i tamo se dešava jedna priča.
Bila jednom dva deteta koja su sasvim slučajno porasla. Ali nisu zaboravila da se vole kao deca, najlepše, najradosnije, najtoplije, i nisu se stidela to jedno drugom da kažu. Zar to nije tako lepo u ovom tmurnom odraslom svetu punom problema?
Kada su zajedno, zaboravljaju na brige. Jer onda su ponovo samo bezbrižna deca koja se igraju, zadirkuju, pomalo jedno drugom poveravaju, onako ponekad stidljivo, nekim zaobilaznim rečima, kao da ih vidim kako šaraju bosim palčevima po pesku, gledajući jedno drugo ispod oka. Ponekad pocrvene, ponekad se bleskasto smeše.
Slatki su baš. Tako da - ja znam ko živi iza duge.
Dva deteta koja nikad nisu zaboravila to da budu.
Ovih dana se sličice mog života smenjuju munjevitom brzinom, ne, ne kao onda kada se pada sa desetog sprata, ne daj Bože, nego krenulo neko ludilo, utisci, emocije, otvaranja i zatvaranja, pa onda posao, pa opet moje razvlačenje, ali ipak se nekako prosto neosetno iz mog takozvanog neživota vraćam u život, krajnje je vreme, čini mi se...
Valjda ću uspeti. Nadam se tome. Zbog svetla...
Jer iza duge ima jedno svetlo i tamo se dešava jedna priča.
Bila jednom dva deteta koja su sasvim slučajno porasla. Ali nisu zaboravila da se vole kao deca, najlepše, najradosnije, najtoplije, i nisu se stidela to jedno drugom da kažu. Zar to nije tako lepo u ovom tmurnom odraslom svetu punom problema?
Kada su zajedno, zaboravljaju na brige. Jer onda su ponovo samo bezbrižna deca koja se igraju, zadirkuju, pomalo jedno drugom poveravaju, onako ponekad stidljivo, nekim zaobilaznim rečima, kao da ih vidim kako šaraju bosim palčevima po pesku, gledajući jedno drugo ispod oka. Ponekad pocrvene, ponekad se bleskasto smeše.
Slatki su baš. Tako da - ja znam ko živi iza duge.
Dva deteta koja nikad nisu zaboravila to da budu.
Коментари