Govore mi da sam jaka. Mda... Možda zato što (se pravim da) dobro podnosim udarce, što imam taj neki nonšalantni stav tipa "ma_jebe_mi_se_za_sve_svašta_sam_ja_preturila_preko_glave_šta_još može_da_me_slomi", što u principu nemam dlake na jeziku, već neke stvari iz raznih razloga samo prećutim, toliko smisla za diplomatiju ipak imam u ovim zrelim godinama (osim kad me emocije razbucaju skroz pa mi je jezik brži od razuma), što iz svog mraka umem da zasvetlim (drugima mnogo više nego sebi), i tako iz raznih razloga, ispadoh ja - jaka.
A ja se u stvari sve vreme klackam u nekom vakuumu.
Između hteti i moći.
Između sna i jave. (Ili između bajke u kojoj sasvim lepo stanujem i realnosti koje se jezivo plašim).
Između zdrave intuicije i nesigurnosti koja me prati od najmlađih dana.
Između potrebe da znam što se znati ne može i saznanja da sve znam, a opet ništa ne znam.
Između istine i mog bežanja od nje.
Između života kome jako želim da se vratim i mog straha od istog tog života.
Nešto je UVEK pogrešno...
Nikako baš SVE kockice da se sklope.
A ja, pošto se klackam, nikako sa te klackalice da siđem pa da sklapam taj mozaik nekako...
A u vakuumu mi malo teško da dišem... Logično.
A ja se u stvari sve vreme klackam u nekom vakuumu.
Između hteti i moći.
Između sna i jave. (Ili između bajke u kojoj sasvim lepo stanujem i realnosti koje se jezivo plašim).
Između zdrave intuicije i nesigurnosti koja me prati od najmlađih dana.
Između potrebe da znam što se znati ne može i saznanja da sve znam, a opet ništa ne znam.
Između istine i mog bežanja od nje.
Između života kome jako želim da se vratim i mog straha od istog tog života.
Nešto je UVEK pogrešno...
Nikako baš SVE kockice da se sklope.
A ja, pošto se klackam, nikako sa te klackalice da siđem pa da sklapam taj mozaik nekako...
A u vakuumu mi malo teško da dišem... Logično.
Коментари