I tako ja sedim mrzeći sebe, svoju slabost, svoje strahove i bolove. Tako sedim, a u svakoj pori osećam tu priču koja ne postoji. Jer nema reči. Ne smeju biti jasne i neposredne. Moraju imati odelo, moraju se uklapati u privid nečega što uvek može postati štit u slučaju potrebe. Jer inače će opet biti previše drva za vatru patnje, jer niko zapravo ne veruje nikome, jer na svaki gram ljudskosti dolazi tona straha.
Jer odista jeste najbolje totalno se zatvoriti i ne čačkati tamo gde može da zaboli.
Kažu mi da sam strašno jaka.
Kakva je to gorka iluzija.
Jak je pogled koji hrani toplinom, jake su usne kojih sam uvek gladna, jake su ruke koje ne puštaju iz zagrljaja.
Onda plačem kao dete u tom zagrljaju koji ipak nije moj.
A onda se ponovo rađam i ponovo tugujem istovremeno.
I imam samo jednu želju - da pobegnem.
Jer odista jeste najbolje totalno se zatvoriti i ne čačkati tamo gde može da zaboli.
Kažu mi da sam strašno jaka.
Kakva je to gorka iluzija.
Jak je pogled koji hrani toplinom, jake su usne kojih sam uvek gladna, jake su ruke koje ne puštaju iz zagrljaja.
Onda plačem kao dete u tom zagrljaju koji ipak nije moj.
A onda se ponovo rađam i ponovo tugujem istovremeno.
I imam samo jednu želju - da pobegnem.
Коментари