I vrlo izvesno poslednji ovde.
Klackala sam se tako godinama, balansirala između života i životarenja (tonjenja, laganog umiranja). Onda je došla svetlost, snažna podrška prijatelja, i bila sam odlučila da živim. I pokušala da budem onakvom kakvom me vidite vi, koji vidite ono najbolje u meni, iako ja ono loše nikad nisam krila.
E da vi rečem ja, što bi rek'o Ignjat Blagojev Kotlaja - ne mere. Ne mo'š starog kera novim trikovima naučiti.
I ko je svik'o da stalno sebi kopa ranu i da je održava živom, taj će to raditi doveka.
A takav nije za ljude.
Da li sam jaka? Jesam, kad odlučim, istina je.
Da li sam plačipička koja se samosažaljeva? Plačipička možda jesam, rekoh prošli put ovde da sam laka na suzi u poslednje vreme, al' se ne samosažaljevam. Sama pala, sama se ubila, sama sebi kažem - marš, skote nesposobni da živiš.
Čak se ne radi o tome da mi nedostaje borbenosti. Jer, rekoh, jaka sam kad odlučim.
E sad, druga je stvar što sam ipak odlučila da ostanem tu gde sam. Što i nije tako loše, malo sam odmakla od mraka, pomoći ću sebi koliko mogu da proživotarim nekako to što mi je dato, ako ništa drugo, da ne bih maltretirala okruženje.
Dovešću sebe u stanje ketoze, a to je jedna mnogo dobra stvar. I istrpeću još neka vucaranja po nekim lekarima. I hodaću bosa po travi jer je to mnogo lepo.
A onda - svoj mali svet, kineski zid, kompjuter samo onoliko koliko je nužno, nijedna zavisnost nije dobra, zavisnost od Neta i društvenih mreža pogotovo.
Znam, razočarala sam vas. I sebe sam.
Ko umije, njemu dvije. Ko ne umije... nek' se ubije ako ima muda, al' pošto ja nemam, da s' ubijam neću.
Ovoj ludoj glavi nema spasa, ona će ostati luda zauvek.
A, lepo kaže narod - ko je lud, ne budi mu drug.
Pa tako - aj' zdravo!
Коментари