Nisam odavno pisala ovdje. Ne da mi se. Previše sam javno pričala o sebi, činim to i sad, ponekad, na fejsbuku, i dalje sam egocentrik kome se sve vrti oko vlastitog pupka, a tu svoju osobinu nikako ne volim, i znam, reći ćeš mi, čitaoče, da nisam jedina i da mnogi od nas tu osobinu ispoljavaju na ovaj ili onaj način, manje ili više zakamuflirano, ali ja neću, ne mogu, a opet, moj život, moja nafaka, moja želja da se sve vrti oko mog malog ja i oko stvari i ljudi koji su mi bitni me ne napušta i ponekad srlja napolje.
(Čekaj, idem da provjerim kako mi se kuva ručak za sjutra, eto me začas).
Pitaš se. možda, otkud ovaj naslov, pokupljen na fejsu, pa malo izmijenjen - pa, zašto "bolan" ili "bo'na" kad u stvari želiš ljudima da ne budu bolni, ja uvijek dodam "ne bio".
A "who cares", e, to je zaista prava formulacija. Evo zašto - uglavnom svi imaju svoj "mali svet i oko njega kineski zid", a za tuđu muku - "who cares". Jes' lijepo je to kad podijeliš neku objavu s apelom, pa ko ima i uplati neki dinar, cent, pfening, lipu, you name it, i dobra su to djela, ali kad bismo bolovali sve tuđe muke i bolove, rasprsli bismo se od tuge, čemera i jada, ovako slovenski osjetljivi i zarobljeni u posranom životu u regionu, bez posla, bez para... Onda se štitimo i gradimo svoj mikrokosmos i trudimo se da u njemu nađemo nešto dobro, lijepo, korisno.
Jeste da, treba da se prijavljujem kod bezbrojnih prevodilačkih agencija gdje još to nisam učinila.
Jeste, da, treba češće da obnavljam oglase za časove, da proučavam programe u kojima radim u onim segmentima koji su mi i dalje nejasni.
Jeste, da, treba da pišem tekstove za bratovljev portal, i volim, i obećala sam mu.
Jeste, da, treba da konkurišem za razne projekte i da proučavam aktivnosti meni poznatih i bliskih NVO.
Jeste, da, treba redovno da slažem veš, da operem prljavi, opeglam onaj koji se baš peglati mora, usisam tepih u dnevnoj sobi po treći put dnevno jer mrve... Da uklonim paučinu i radim sve ono što spada u domaćičke poslove.
Jeste, da, treba da šetam više, da radim vježbe, da ustajem ranije, da liježem malo kasnije, jer u principu liježem kao kokoš, a ustajem kad je sav pristojan svijet odavno na poslu.
Ali, u suštini, who, bolan (ne bio/la) cares? Da me sjutra ne bude, oli ko plakat'? :) Onda radim šta 'oću...
Meni se, eto, piše ovdje, dok me ne pukne adrenalin kad dobijem da prevedem 80 strana za deset dana, a onda nekako stižem sve, trčkaram od kompa do kuhinje,od kuhinje do kupatila, malo istrčim napolje i onda čekam da poslije mjesec-dva zapijuče telefon i stigne SMS o uplati.
Jebo pare i ko ih izmisli.
Jebo hranu i ko je izmisli.
Jebo život u mikrokosmosu, u kome je ovoj personi, potpisnici ovijeh redova, mrsko da se organizuje i da napravi sebi takozvani skedjul - šedjul, ko ne zna nek' gugla, aj' dobro, biću dobra - plan i program, organizaciju rada.
Onda tako blejim pomalo po fejsu, igram igricu, iščitavam pomalo od svega navedenog, ali onako zbrda-zdola i trudim se da se mičem od ovog lapa kad god mogu.
I saš ti, čitaoče/čitateljko, ovo pročitati i reći - ma who, bolan, cares za tvoje laprdanje, imamo mi prečijeh stvari.
A imam, vala i ja.
Odo' d' igram igricu.
(Čekaj, idem da provjerim kako mi se kuva ručak za sjutra, eto me začas).
Pitaš se. možda, otkud ovaj naslov, pokupljen na fejsu, pa malo izmijenjen - pa, zašto "bolan" ili "bo'na" kad u stvari želiš ljudima da ne budu bolni, ja uvijek dodam "ne bio".
A "who cares", e, to je zaista prava formulacija. Evo zašto - uglavnom svi imaju svoj "mali svet i oko njega kineski zid", a za tuđu muku - "who cares". Jes' lijepo je to kad podijeliš neku objavu s apelom, pa ko ima i uplati neki dinar, cent, pfening, lipu, you name it, i dobra su to djela, ali kad bismo bolovali sve tuđe muke i bolove, rasprsli bismo se od tuge, čemera i jada, ovako slovenski osjetljivi i zarobljeni u posranom životu u regionu, bez posla, bez para... Onda se štitimo i gradimo svoj mikrokosmos i trudimo se da u njemu nađemo nešto dobro, lijepo, korisno.
Jeste da, treba da se prijavljujem kod bezbrojnih prevodilačkih agencija gdje još to nisam učinila.
Jeste, da, treba češće da obnavljam oglase za časove, da proučavam programe u kojima radim u onim segmentima koji su mi i dalje nejasni.
Jeste, da, treba da pišem tekstove za bratovljev portal, i volim, i obećala sam mu.
Jeste, da, treba da konkurišem za razne projekte i da proučavam aktivnosti meni poznatih i bliskih NVO.
Jeste, da, treba redovno da slažem veš, da operem prljavi, opeglam onaj koji se baš peglati mora, usisam tepih u dnevnoj sobi po treći put dnevno jer mrve... Da uklonim paučinu i radim sve ono što spada u domaćičke poslove.
Jeste, da, treba da šetam više, da radim vježbe, da ustajem ranije, da liježem malo kasnije, jer u principu liježem kao kokoš, a ustajem kad je sav pristojan svijet odavno na poslu.
Ali, u suštini, who, bolan (ne bio/la) cares? Da me sjutra ne bude, oli ko plakat'? :) Onda radim šta 'oću...
Meni se, eto, piše ovdje, dok me ne pukne adrenalin kad dobijem da prevedem 80 strana za deset dana, a onda nekako stižem sve, trčkaram od kompa do kuhinje,od kuhinje do kupatila, malo istrčim napolje i onda čekam da poslije mjesec-dva zapijuče telefon i stigne SMS o uplati.
Jebo pare i ko ih izmisli.
Jebo hranu i ko je izmisli.
Jebo život u mikrokosmosu, u kome je ovoj personi, potpisnici ovijeh redova, mrsko da se organizuje i da napravi sebi takozvani skedjul - šedjul, ko ne zna nek' gugla, aj' dobro, biću dobra - plan i program, organizaciju rada.
Onda tako blejim pomalo po fejsu, igram igricu, iščitavam pomalo od svega navedenog, ali onako zbrda-zdola i trudim se da se mičem od ovog lapa kad god mogu.
I saš ti, čitaoče/čitateljko, ovo pročitati i reći - ma who, bolan, cares za tvoje laprdanje, imamo mi prečijeh stvari.
A imam, vala i ja.
Odo' d' igram igricu.
Коментари