Ručkam ja tako, a obično dok ručkam, smucam se po jutjubu i vrtim moje omiljene Fazlinoviće,te danas naletjeh na već gledanu epizodu u kojoj se Faruk približava pedesetoj, pa ga spucala depra, a Damir bi onda da svom starom ispuni neke davne želje - da nauči francuski, da putuje u Pariz, da upozna Hanku Paldum, da skače padobranom. E za ovo posljednje se, u međuvremenu, predomislio, pa je tako Čombe tri dana i noći visio na drvetu i dozivao u pomoć, jer je tvrdio da je on sjajan u ekstremnim sportovima i zamijenio je Faruka u tom poduhvatu. Onda se zamislim - šta sam ja to željela u životu, a da nisam imala? Pa, jedino zdravlje, koje nije baš sjajno, al' može biti i gore, ne žalim se. I željela sam da majci pružim bolje uslove za život, ali okolnosti mi to (još uvijek?) ne dozvoljavaju. Jer živimo tu gdje živimo. Jer nisam dovoljno snalažjiva, prodorna, bezobrazna, živim od danas do sjutra, al' da se ne rasplinjujem sad, nije to poenta. Poenta je sljedeća - živim blizu mora u malom gradu (neka mi oprosti već sad voljena Podgorica, ali ovo "malom" nema negativan prizvuk, naprotiv, volim male gradove, jeftine taksije, mogućnost da budem samostalna, pisah već o tome). Jedan životni san je ispunjen. Drugi bi bio Brazil, opet u nekom manjem gradu, gde bismo po cijele dane ispijali kaipirinju i plesali lambadu. I ništa drugo mi ne treba. Ni novac, koga nikada nemam, jer pare su za trošenje. Ni gomila prijatelja, dovoljno je nekolicina, ali pravih. Jutros sam pred ustajanje imala neke napade gušenja. Rekoh sebi - ne bilo ti se prežderavati za večeru, nego aj' sad ti lijepo ustani, pristavi vodu za kafu i idi zarađuj januarsku kiriju. Umrijeti ne smiješ, nemaš se sučim sa'raniti. Ne treba mi (ponovni) put u Pariz. Od skakanja padobranom bi mi puklo srce, znam sebe paničara. Nit' mi je san d' upoznam Hanku, ako bi već mogla da biram, bio bi to Erkan Petekkaya, al' ni on nije "must". A francuski d' učim ne moram, znadem ga većma poprilično... Više puta dokazano. Al' odo' sad ipak da zaradim tu januarsku kiriju.
Коментари