Ja, ekstrovertna?

I sve sam ja tako kao u fazonu "što na um, to na drum", i lajem, i psujem, i "dlake na jeziku nemam".
A onda krenem u neko sećanje, i napišem tekst, lep tekst, objavim ga ovde, i neki od vas rekoše da jedva čekaju nastavak, al' ne baš mnogo vas, ja nastavak napišem, gledam komentare, ima samo dva i jedan moj odgovor, a u međuvremenu ja shvatim da ne mogu da objavljujem dalje, iako sam drugi nastavak napisala iza prvog u jednom dahu. Možda bih nekako i objavila taj tekst da je bilo veće interesovanje, ali svakako treći već ne bih, jer u trećem bih morala da otkrijem previše stvari koje i sama želim da zaboravim, a kamoli da ih otkrivam celom svetu. Nije to ništa ni strašno, ni bolno, ni sramotno, jednostavno je samo moje i mog najbližeg okruženja, ne želim da se vraćam u vreme u kome nisam umela da se izborim sa sebe, možda zato što to još uvek ne umem, ništa nisam naučila.

Onda počnem da pišem neku priču u kojoj je osnova ljubav. Kako i zašto je do toga došlo, nije presudno bitno. Recimo da negde u belom svetu postoji čovek za koga ja mislim da bi me razumeo i voleo, a i ja njega, ali to je samo pretpostavka. Ljubav s muškarcem (ili ženom, hahahaha, dvadeset prvi je vek) i sve što ona sa sobom nosi su već poodavno iza mene. Ali eto, za tog nekog mislim tako, a neću nikad saznati. Imala sam, međutim, želju da napišem priču, dugačku, u nastavcima, kraći roman možda, u kojoj bi glavni likovi bili inspirisani njime i mnome.

I počnem. S ambicijom da to ne bude bljuzgavi ljubić. Ali počnem u blogu gde nema ni traga nekoj vezi sa mnom, to piše neka deseta, kao. Tri (ženske) osobe uputim u svoju "tajnu" i nanjušim po njihovim reakcijama da ipak nisam odmakla daleko od ljubića, bar u toj prvoj priči. Međutim, ohrabre me dve od njih da nastavim, i ja sad kao hoću da nastavim.

I ne mogu. Bez obzira što to javno "ne bih bila ja". Jednostavno ne mogu, jer se grozim tih bljuzgavih ljubavnih priča, jer bi se u tom "romanu" uglavnom sve ipak vrtelo oko ljubavi, jer bih morala da otkrivam i neke strane svoje prirode o kojima ne želim da govorim, opet jer je to samo moje, za mene, i za tog nekog koji možda ni ne postoji takav kakvim ga ja zamišljam.

Ne mogu.

I onda ja kao ekstrovertna. Đoku sam ja ekstrovertna.
Lepo je meni rekao psihijatar kako se strah u meni toliko ukorenio da izbegavam SVE, čak i da direktno odgovaram na pitanja, a u nalazu je napisao da mi je defanzivni (čitaj odbrambeni, ali povlačenjem) mehanizam veoma jak.

I tačno je da izbegavam sve, čak i sam život. Pa čak i da pišem o njemu. Ili o ljubavi. A obaška što mislim da ne umem. Umela bih, kad bih mogla da budem u svemu tome cela ja, slobodna ja, bez ikakve kočnice ja. Jer da se odlepim od svog pupka slabo umem, kako god okreneš.

A to se ne može. Ne možeš ni ljudima uvek govoriti ono što misliš, niti ono što o njima misliš, jer se uvrede. Ili im čačneš neku njihovu ranu, pa je tek onda kuku i lele...

Uglavnom, opet sam odužila priču. Taj moj tajni blog je dobio novo ruho i postao vrlo javan, ako neko nije video, to su Priče o rečima.

Za početak je tamo preseljena jedna priča odavde, kojoj je tamo zapravo mesto.

E tu mogu da pišem lepo i zanimljivo, a da se ne bavim ni svojim trzanjima i nemirima, niti da pišem o ljubavi u koju ne verujem dok je ne doživim, a neću, kad nisam dosad, jer ni to, očigledno, ne umem.

Mada, ovde će rubrika "Narcis na delu" izvesno još da se popunjava.


Коментари

OljaKa каже…
Mnogo je Ne u ovim redovima, a zna se, negacije stvaraju veliki otpor ka promenama, a zna se, promene, UVEK, sve donesu boljitak. Gde je taj nastavak? Kako ja to nisam čitala, a čekam?
na neki način i jesi ekstrovertna, bez obzira na strah, a ja to volim kod tebe.
Nada Đurović каже…
Ovo za NE si u pravu, Olja. Promene nabolje svakako donose boljitak, da. Ali ima i drugih promena :o) A nastavak ti je u porukama na FB. :o)
Va Ske каже…
Pravi tekst za tebe: http://astrobix.com/hindu_astrology/post/gemini-11th-house-11th-house-gemini.aspx
Nada Đurović каже…
Prilično tačno, Vaso, na kraju će mi ove analize ukazati na tačno vreme rođenja, pošto se i mama, i ja stalno zbunjujemo :o)
Nena3110 каже…
Dopada mi se tekst, i mislim da ipak nisi toliko zatvorena kao što ti se čini. Videla sam tekst na novom blogu, pročitala, pre neko veče, zaista mi je zanimljivo kako to englezi uvek nekako drugačije od ostalog sveta, možda što su na ostrvu.
Volim da čitam tvoje postove i nadam se da ćemo se vremenom, sve više čitati.
Nada Đurović каже…
Hvala, Neno, dopadanje je uzajamno. A ja sam, rekla bih, prividno ekstrovertna... Mažem oči svetu, što bi rekli Francuzi "bacam pesak u oči" :o))))
Divlji badem каже…
Kao da sam sebe čitala na momente.
A znaš šta, meni nekad dođe da vrisnem tako glasno da kristal pukne. Ali ne bi vredelo. Zato se nasmejem i nastavim. Kao i ti, ovako igrajući se rečima. Predivno oslobađaju te reči kad ih ovako nanižemo, zar ne? :)
Nada Đurović каже…
Da, samo što je meni sve teže da ih oslobodim... A trudim se... I stalno mislim kako je glupo da se sve vrti oko mog pupka, a bolje ne umem, ili retko umem, ili više ne umem...