I sve sam ja tako kao u fazonu "što na um, to na drum", i lajem, i psujem, i "dlake na jeziku nemam".
A onda krenem u neko sećanje, i napišem tekst, lep tekst, objavim ga ovde, i neki od vas rekoše da jedva čekaju nastavak, al' ne baš mnogo vas, ja nastavak napišem, gledam komentare, ima samo dva i jedan moj odgovor, a u međuvremenu ja shvatim da ne mogu da objavljujem dalje, iako sam drugi nastavak napisala iza prvog u jednom dahu. Možda bih nekako i objavila taj tekst da je bilo veće interesovanje, ali svakako treći već ne bih, jer u trećem bih morala da otkrijem previše stvari koje i sama želim da zaboravim, a kamoli da ih otkrivam celom svetu. Nije to ništa ni strašno, ni bolno, ni sramotno, jednostavno je samo moje i mog najbližeg okruženja, ne želim da se vraćam u vreme u kome nisam umela da se izborim sa sebe, možda zato što to još uvek ne umem, ništa nisam naučila.
Onda počnem da pišem neku priču u kojoj je osnova ljubav. Kako i zašto je do toga došlo, nije presudno bitno. Recimo da negde u belom svetu postoji čovek za koga ja mislim da bi me razumeo i voleo, a i ja njega, ali to je samo pretpostavka. Ljubav s muškarcem (ili ženom, hahahaha, dvadeset prvi je vek) i sve što ona sa sobom nosi su već poodavno iza mene. Ali eto, za tog nekog mislim tako, a neću nikad saznati. Imala sam, međutim, želju da napišem priču, dugačku, u nastavcima, kraći roman možda, u kojoj bi glavni likovi bili inspirisani njime i mnome.
I počnem. S ambicijom da to ne bude bljuzgavi ljubić. Ali počnem u blogu gde nema ni traga nekoj vezi sa mnom, to piše neka deseta, kao. Tri (ženske) osobe uputim u svoju "tajnu" i nanjušim po njihovim reakcijama da ipak nisam odmakla daleko od ljubića, bar u toj prvoj priči. Međutim, ohrabre me dve od njih da nastavim, i ja sad kao hoću da nastavim.
I ne mogu. Bez obzira što to javno "ne bih bila ja". Jednostavno ne mogu, jer se grozim tih bljuzgavih ljubavnih priča, jer bi se u tom "romanu" uglavnom sve ipak vrtelo oko ljubavi, jer bih morala da otkrivam i neke strane svoje prirode o kojima ne želim da govorim, opet jer je to samo moje, za mene, i za tog nekog koji možda ni ne postoji takav kakvim ga ja zamišljam.
Ne mogu.
I onda ja kao ekstrovertna. Đoku sam ja ekstrovertna.
Lepo je meni rekao psihijatar kako se strah u meni toliko ukorenio da izbegavam SVE, čak i da direktno odgovaram na pitanja, a u nalazu je napisao da mi je defanzivni (čitaj odbrambeni, ali povlačenjem) mehanizam veoma jak.
I tačno je da izbegavam sve, čak i sam život. Pa čak i da pišem o njemu. Ili o ljubavi. A obaška što mislim da ne umem. Umela bih, kad bih mogla da budem u svemu tome cela ja, slobodna ja, bez ikakve kočnice ja. Jer da se odlepim od svog pupka slabo umem, kako god okreneš.
A to se ne može. Ne možeš ni ljudima uvek govoriti ono što misliš, niti ono što o njima misliš, jer se uvrede. Ili im čačneš neku njihovu ranu, pa je tek onda kuku i lele...
Uglavnom, opet sam odužila priču. Taj moj tajni blog je dobio novo ruho i postao vrlo javan, ako neko nije video, to su Priče o rečima.
Za početak je tamo preseljena jedna priča odavde, kojoj je tamo zapravo mesto.
E tu mogu da pišem lepo i zanimljivo, a da se ne bavim ni svojim trzanjima i nemirima, niti da pišem o ljubavi u koju ne verujem dok je ne doživim, a neću, kad nisam dosad, jer ni to, očigledno, ne umem.
Mada, ovde će rubrika "Narcis na delu" izvesno još da se popunjava.
A onda krenem u neko sećanje, i napišem tekst, lep tekst, objavim ga ovde, i neki od vas rekoše da jedva čekaju nastavak, al' ne baš mnogo vas, ja nastavak napišem, gledam komentare, ima samo dva i jedan moj odgovor, a u međuvremenu ja shvatim da ne mogu da objavljujem dalje, iako sam drugi nastavak napisala iza prvog u jednom dahu. Možda bih nekako i objavila taj tekst da je bilo veće interesovanje, ali svakako treći već ne bih, jer u trećem bih morala da otkrijem previše stvari koje i sama želim da zaboravim, a kamoli da ih otkrivam celom svetu. Nije to ništa ni strašno, ni bolno, ni sramotno, jednostavno je samo moje i mog najbližeg okruženja, ne želim da se vraćam u vreme u kome nisam umela da se izborim sa sebe, možda zato što to još uvek ne umem, ništa nisam naučila.
Onda počnem da pišem neku priču u kojoj je osnova ljubav. Kako i zašto je do toga došlo, nije presudno bitno. Recimo da negde u belom svetu postoji čovek za koga ja mislim da bi me razumeo i voleo, a i ja njega, ali to je samo pretpostavka. Ljubav s muškarcem (ili ženom, hahahaha, dvadeset prvi je vek) i sve što ona sa sobom nosi su već poodavno iza mene. Ali eto, za tog nekog mislim tako, a neću nikad saznati. Imala sam, međutim, želju da napišem priču, dugačku, u nastavcima, kraći roman možda, u kojoj bi glavni likovi bili inspirisani njime i mnome.
I počnem. S ambicijom da to ne bude bljuzgavi ljubić. Ali počnem u blogu gde nema ni traga nekoj vezi sa mnom, to piše neka deseta, kao. Tri (ženske) osobe uputim u svoju "tajnu" i nanjušim po njihovim reakcijama da ipak nisam odmakla daleko od ljubića, bar u toj prvoj priči. Međutim, ohrabre me dve od njih da nastavim, i ja sad kao hoću da nastavim.
I ne mogu. Bez obzira što to javno "ne bih bila ja". Jednostavno ne mogu, jer se grozim tih bljuzgavih ljubavnih priča, jer bi se u tom "romanu" uglavnom sve ipak vrtelo oko ljubavi, jer bih morala da otkrivam i neke strane svoje prirode o kojima ne želim da govorim, opet jer je to samo moje, za mene, i za tog nekog koji možda ni ne postoji takav kakvim ga ja zamišljam.
Ne mogu.
I onda ja kao ekstrovertna. Đoku sam ja ekstrovertna.
Lepo je meni rekao psihijatar kako se strah u meni toliko ukorenio da izbegavam SVE, čak i da direktno odgovaram na pitanja, a u nalazu je napisao da mi je defanzivni (čitaj odbrambeni, ali povlačenjem) mehanizam veoma jak.
I tačno je da izbegavam sve, čak i sam život. Pa čak i da pišem o njemu. Ili o ljubavi. A obaška što mislim da ne umem. Umela bih, kad bih mogla da budem u svemu tome cela ja, slobodna ja, bez ikakve kočnice ja. Jer da se odlepim od svog pupka slabo umem, kako god okreneš.
A to se ne može. Ne možeš ni ljudima uvek govoriti ono što misliš, niti ono što o njima misliš, jer se uvrede. Ili im čačneš neku njihovu ranu, pa je tek onda kuku i lele...
Uglavnom, opet sam odužila priču. Taj moj tajni blog je dobio novo ruho i postao vrlo javan, ako neko nije video, to su Priče o rečima.
Za početak je tamo preseljena jedna priča odavde, kojoj je tamo zapravo mesto.
E tu mogu da pišem lepo i zanimljivo, a da se ne bavim ni svojim trzanjima i nemirima, niti da pišem o ljubavi u koju ne verujem dok je ne doživim, a neću, kad nisam dosad, jer ni to, očigledno, ne umem.
Mada, ovde će rubrika "Narcis na delu" izvesno još da se popunjava.
Коментари
na neki način i jesi ekstrovertna, bez obzira na strah, a ja to volim kod tebe.
Volim da čitam tvoje postove i nadam se da ćemo se vremenom, sve više čitati.
A znaš šta, meni nekad dođe da vrisnem tako glasno da kristal pukne. Ali ne bi vredelo. Zato se nasmejem i nastavim. Kao i ti, ovako igrajući se rečima. Predivno oslobađaju te reči kad ih ovako nanižemo, zar ne? :)